Oslonite se na sebe

Kad iskoračimo iz zablude da nam drugi određuju vrednost, izvor su naših radosti ali i naše patnje, otkrićemo da je izvor svega što nam je potrebno upravo u nama.

Od dečije igre u kojoj smo se pretvarali da smo neko drugi, od preuzimanja uloga po uzoru na primere koji su nas okruživali, konstantnim traženjem odobravanja i pohvale, počesmo da igramo igru zvanu život poštujući pravila i zakonitosti koje smo nesvesno prihvatali. Predstava koju smo sticali o životu i svetu koji nas okružuje postade slika i prilika svega onoga što se stvaralo i procesuiralo u životima i shvatanjima nama najbližih osoba.

Učeni smo da budemo dobri, da budemo pristojni, da ne očekujemo previše od života, da za sve treba da se dobro pomučimo, da učimo, da završavamo škole i da stičemo zvanja, da biramo dobro plaćene poslove, da ne fantaziramo, da se ne zanosimo, da ostavljamo dobar utisak, da ne talasamo i da ni u kom slučaju ne skrećemo isuviše pažnju na sebe, da se ne izdvajamo suviše, da ne budemo drugačiji od onoga što se od nas očekuje, da ne delimo svoje ideje sa drugima, da prećutimo istinu, da istrpimo zarad mira u kući ili sigurnosti na poslu... I tako unedogled.

Po svemu sudeći, iz njihove perspektive ovaj svet jeste sve, osim sigurno mesto za lep i radostan život. Gomila pravila, mnoštvo reči, bezbroj zabluda! I mi krenusmo da igramo po dobro utvrđenim pravilima. Otpočesmo jednu avanturu punu svega onoga o čemu nam pričaše. I gle čuda, sve beše baš onako kako su nam govorili. Učili smo, mučili se, završavali škole, bili poslušni, trpeli mnogo toga verujući da će se jednom muka isplatiti, s vremena na vreme pokušavali smo i da izletimo iz koloseka, ali nam se to vrlo brzo obijalo o glavu, pa se opet vraćasmo na staro, jer je sve bolje nego da budemo odbačeni, drugačiji i van standarda.

Pitanje je samo koliko nam je sve to prijalo, koliko smo se osećali svojima u trenucima kada smo udovoljavali svima u svemu što se od nas očekivalo. Odgovarajući na zahteve i želje drugih, malo po malo izgubismo sebe. Uvidesmo da na mnoge zahteve ne možemo valjano da odgovorimo, shvatismo da razočaravamo druge svaki put kad uradimo suprotno od onoga što oni od nas očekuju, otkrismo da veoma često naši najbliži bivaju ljuti i povređeni pored sveg našeg napora da im udovoljimo. Koliko god se trudili i davali sve od sebe, na kraju ostajasmo ophrvani krivicom i grižom savesti.

A kao rezultat svega, sami duboko u sebi shvatismo da nismo dovoljno dobri i da kao takvi nedovoljni ne možemo ni da očekujemo bilo šta bolje. Naša potreba da budemo prihvaćeni, naša želja da budemo voljeni, vodila nas je putem koji nas je sve više udaljavao od onoga ko mi zapravo jesmo. Očekujući iz dana u dan da sve ono što radimo i činimo bude konačno prihvaćeno i da jednom za svagda bitne osobe za nas i naš život shvate koliko mi u stvari vredimo, zalutasmo malo od suštine i izgubismo kompas koji bi nam pokazao put koji vodi do mesta gde leže odgovori na sva pitanja i koji bi nas odveo do pravog izvora naše radosti i unutrašnjeg mira - do nas samih! Nit bliže destinacije, nit dužeg puta!

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.