Yoga bez muke

Vezu između smeha, živosti i lakoće postojanja vidimo uvek kod dece - treba samo da imamo dovoljno hrabrosti i neustrašivosti da se „spustimo“ u njihovo božanstveno stanje.

"Kada shvatimo da ono prema čemu napredujemo nije neki fizički oblik (ili asana) već unutrašnje prepoznavanje istine o tome ko smo mi stvarno, više se nećemo osećati neuspešno ako ne možemo da postignemo zahtevne poze. 'Napredna' praksa je bilo koji pokret koji nas dovodi bliže prepoznavanju našeg istinskog sopstva."

Donna Farhi

Najveća tragedija u yogi je to što gotovo svi dolazimo na yoga prostirku sa „mantrom“ da mi i naš život treba da budemo drugačiji nego što jesmo. Upravo taj osećaj da nam nešto nedostaje tera nas da jurimo za postignućima, a to je nerazdvojivo od forsiranja i opiranja. Tako, osim što nećemo moći da izbegnemo nepotrebnu muku (na sanskritu dukha), imaćemo tendenciju da od toga napravimo čitav jedan (patnja) stil yoge — stil koji se zasniva na predubeđenju tipa: „Moram više da se trudim, da bih se pomerio sa mrtve tačke” ili na onoj čuvenoj: „Bez bola nema postignuća”.

Kao što vidimo, problem je kao i uvek u glavi, a ne u telu. Kada bismo samo znali da slušamo telesnu mudrost, umesto ono što nam um govori, ne bi nam bile potrebne muka i patnja da shatimo kako se yoga ne radi. Međutim, pošto identifikaciju sa umom gotovo da ne možemo izbeći, može da prođe dosta vremena pre nego što shvatimo da radimo yogu na način koji ne deluje.

Da ne bismo morali dugo da čekamo milost trenutka u kojem ćemo uvideti da smo u slepoj ulici, pitamo se šta da radimo ovog trenutka, a da to još više ne poveća unutrašnji konflikt i podelu? Postoji li način koji ne komplikuje ionako iskomplikovane stvari?

OK. Ako hoćemo yogu bez muke, treba da se manje trudimo na mišiće, a da više gledamo na principe. Međutim, da ovo ne bi bile samo puste reči koje istinito zvuče, ovde je šest ključnih alatki u kojima se nalazi odgovor na pitanje: „ Kako do yoge bez muke?“

Održavajmo oslonac na pravom mestu.

Kao što prvo centriramo um u telu, kada sednemo na yoga prostirku, uspostavljanje valjanog oslonca je prva stvar koju radimo kada ulazimo u asane ili yogičke stavove. Ako to ne uradimo kako treba, nećemo primiti adekvatnu podršku od zemlje i gravitacije za akcije koje preduzimamo. U tom slučaju, moraćemo to da kompenzujemo tako što ćemo da se podržavamo delovima tela koji treba da budu podržani. Dok to radimo, zamrzavamo prirodnu oscilaciju disanja koja omogućava da naše telo bude energetski medijum između neba i zemlje. Nije ni čudo što sporo dolazi do istinske transformacije i oslobađanja tela, emocija i uma.

Da bismo naučili da cenimo vrednost dobro uspostavljene baze u asanama, treba da shvatimo apsurd mizerije koju doživljavamo kada pokušavamo na mišiće da se održavamo u pozama. Tu mizeriju možemo da nazovemo „robovanje pozama sa podrškom iz oblaka“. Jer, osim prividnog kretanja upakovanog u dobre namere, stvarno kretanje je otcepljenje od zemlje i gubitak realne podrške da bilo šta stvarno učinimo.

Prema tome, naučimo da uspostavimo i održavamo oslonac na pravom mestu, i stvari će početi da se odvijaju u našu korist, uz minimalno ulaganje napora. Ne zaboravimo da stabilna kuća zavisi od dobrog temelja.

Strpljivo dopuštajmo disanju da nas pokreće.

Ako ne dopuštamo disanju da nas pokreće kao talas surfera, to je očigledan znak da radimo yogu iz glave. Kao i za kompenzaciju primanja podrške iz „oblaka“, rad asana iz glave je put do žrtve zarad „postignuća ideala“.

Da se ne bismo nepotrebno mučili, forsirajući primenu voljne sile u pokušaju da pre stignemo na zamišljeni cilj, naučimo da iskoristimo prirodnu moć gravitacije i talasa disanja. To će nas nepogrešivo voditi kroz živi proces transformacije, sve do bezuslovnog stanja slobode i ljubavi. Pitanje je kako to da naučimo?

Imajmo na umu da reč strpljivo u ovom pravilu znači upozorenje da treba da obratimo pažnju. Dok smo u fazi učenja kako da puštamo disanje da bude naš glavni vodič, imamo nesvesnu tendenciju da ignorišemo prirodno pravo prvenstva koje disanje ima, iz trenutka u trenutak, u odnosu na afirmaciju situacije u kojoj „ja vodi akciju“. Stoga, da ne bismo vozili u ego tripu, budimo ponizni i shvatimo, jednom zauvek, da je prirodna oscilacija disanja taj unutrašnji ekspert koji diktira ritam, pravac i dubinu do koje idemo u pozama. I upravo je zbog toga disanje ključni feedback, ili unutrašnji vođeni sistem, a ne um.

Ako imamo interesa da mislimo kako smo mi ti od kojih zavise rezultati, verovatno nećemo ni uvideti kako sami sebe sprečavamo u ostvarenju željenog, tako što kršimo jedan od vitalnih principa – princip disanja.

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.

22/02/2012 mitra
Tekst yoga bez muke me je odusevio ...