Put istinskih jogija

Joga je, kao i sve u današnjem modernom društvu, doživela veliki preobražaj u odnosu na svoj izvorni oblik...

"Čovek postaje ostvaren u vežbanju samo ako to radi veoma dugo, bez prekida, i uz potpunu predanost."
Yoga Sutra I.14

Od drevne nauke, koja ima za cilj da čoveka dovede do najvećih visina postojanja, postala je komercijalna poštapalica u poplavi različitih stilova vežbanja. Sami nazivi tih novopečenih stilova nekada vređaju inteligenciju njenih ozbiljnih poštovalaca i bilo bi neumesno navoditi ih. Međutim, kvalitet, iako danas skrajnuta kategorija, uspeva da opstane u pojedinim krugovima istinskih ljubitelja te delatnosti.

Jedan od autentičnih jogija sa kojim smo imali priliku da razgovaramo jeste Valter Tirak Ruta (Walter Thirak Ruta), direktan učenik i sledbenik Utihlog Jogija iz Madrasa, Šri Šri Šri Satčidanande. Držeći se dosledno učenja svog gurua, on podučava drevni stil Hatha joge na redovnim kursevima u svojoj školi Pramiti, koju je osnovao u italijanskom gradu Ventimilji. Šri Šri Šri Satčidanandu, Valterovog učitelja, u Indiji doživljavaju kao sveca i proroka. Nekadašnji indijski premijer Radživ Gandi smatrao ga je svojim duhovnim učiteljem. Živeo je 97 godina, a kako ne postoje precizni matični podaci, neki veruju da je dobro prekoračio stotu.

U Evropi je postao poznat kao Utihli Jogi zbog zaveta ćutanja (Mauna Vrata), zbog kojeg više od 50 godina nije izgovrio ni jednu jedinu reč. Ostale su zabeležene njegove reči o zavetu ćutanja: "Tišina je Bog. Samo iz tišine može se čuti Zvuk Svemira". Šri Šri Šri Satčidananda napustio je telo 2006. godine. Valter Tirak Ruta, učenik velikog Utihlog Jogija, održao je nedavno u Beogradu seminar pod nazivom "Umnožavanje snaga duše", u školi Vidya joge Dragana Lončara. U razgovoru sa njim uspeli smo da osvetlimo mnoge zanimljivosti koje prate put autentičnog, modernog jogija.

Kako je došlo do Vašeg susreta sa Šri Šri Šri Satčidanandom?

To se dogodilo u Švajcarskoj, u planinama, gde je održavao joga seminar. Kada sam došao do centra gde se seminar odvijao, on je stajao ispred sa rukama u položaju za pozdrav. Dan je bio sunčan, učitelj me je dočekao na samom ulazu, bilo je divno... To je bilo 1999. godine. Ostao sam nedelju dana na seminaru. Tada sam na časovima sedeo u poslednjem redu, jer sam bio novajlila. Međutim, kada sam došao sledeće godine, učitelj mi je rekao da sednem u prvi red. To je bila veoma velika stvar za mene, jer vežbati u prvom redu znači biti primer ostalima. Mislio sam da ne zaslužujem takvu čast jer sam još bio nov u svetu joge, ali on je u meni video nešto i odredio da budem u prvom redu. Iste godine me je zamolio da prevedem njegovu knjigu na italijanski, što sam, naravno, uradio. A treće godine mi je sugerisao da ga posetim u Indiji, i kada su mi okolnosti dozvolile, otišao sam u njegov ašram da vežbam.

Možete li reći nešto više o iskustvu vežbanja joge u Indiji kod autentičnog jogija?

To je bila velika sreća. U Italiji i Švajcarskoj on je podučavao na jedan način, u Indiji na potpuno drugačiji. Za mene i ljude koji su došli sa Zapada ta razlika je bila veoma interesantna. U Italiji i Švajcarskoj je, na primer, pokazivao različite sekvence, od kojih su neke bile dobre za imuni sistem, neke za određene zglobove, delove tela i organe, dok su neke imale za cilj da pojačaju svesnost, itd... Svakog dana učio nas je nešto novo. U Indiji smo vežbali samo jednu, osnovnu sekvencu, sa pranajamama, vežbama disanja i meditacijom. Ali u jednom položaju, na primer sarvangasani, sveći, trebalo je da ostanemo čitav sat. Učitelj je šetao kroz salu i prilazio samo ako primeti da neko ima problem. U tom slučaju kratko bi posavetao koje asane treba raditi kao pripremu da bi se postigao željeni položaj. Muškarci su bili na jednoj strani, žene na drugoj. Pošto poslednjih 40-50 godina nije uopšte govorio, pozvao bi samo učenika u sobu u kojoj su na zidovima bili iscrtani svi položaji i rukom pokazao šta da vežba. Iako nije govorio niti asistirao, tačno je znao šta je kom potrebno da bi napredovao.

Recimo, prvog dana po mom dolasku rekao mi je da uradim čakrasanu, tj. most, ali tako da rukama dohvatim svoja stopala. Probao sam i, naravno, pao. Mislio sam da to nikada neću moći da uradim. On se samo smeškao. Sutradan je počeo da me trenira na neverovatan način i kroz dve nedelje uspeo sam da pri izvođenju mosta rukama dohvatim članke.

Kojoj tradiciji učenja pripada Vaš guru i koje su specifičnosti njegovog učenja?

Kada god smo ga pitali šta to radimo, kakva je to joga, on bi samo pokazao spojene šake sa prepletenim prstima. Za njega joga je spajanje, kompletnost. Mi bismo mogli reći da je to Hatha joga, ali šta je ona danas na Zapadu? Svodi se samo na asane i pranajame. A za njega je joga celina. Ako bismo upotrebili naziv Hatha joga, onda bismo morali da mislimo na onu opisanu u svetim spisima Gheranda Samhita, Hatha Yoga Pradipika i Shiva Samhita. Dakle, njegovo učenje pripada najkasnije 18. veku, mada je mnogo starije. To je drevna indijska joga, bez uticaja Zapada kakav danas imamo. Nije lako svariti sve njene elemente na početku, zato su i grupe koje je Šri Šri Šri Satčidananda podučavao bile male.

Pomenuli ste da se u asanama ostaje dosta dugo, čak i po nekoliko časova. Zbog čega?

Svako ljudsko biće ima sušumnu, energetski kanal koji ide uz kičmu, i cilj je da taj kanal bude ispunjen energijom. To je kundalini energija o kojoj se toliko priča. Kada se u jednoj asani zadržavamo duže, dešava se nešto veoma važno. Tradicija uči da se prva dva minuta u određenoj asani radi na nivou tela. Dakle, taj položaj utiče samo na mišiće, zglobove, tetive...

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.