Joga smeha i meditacija uz Vinoda Bhartija

Iako je bio najbolji student građevine u državi Harijana, Vinod Bharti se bavi duhovnim razvojem. Putuje kroz razne zemlje i održava radionice, a trenutno najviše podučava smeh i meditacije.

Vinod Bharti je završio srednju školu u rodnom mestu Širsa, Harijana u Indiji, a zatim Politehnički koledž i dobio je diplomu građevinskog inženjera kao najbolji student u celoj Harijana državi. Prema njegovim rečima, sve vreme je imao duboko interesovanje i za duhovni razvoj.

"Često sam bivao u Ošovoj komuni. Tu sam učio i eksperimentisao sa njegovim terapijama, kao što je NE - UM, Ošova mistična ruža, terapija smehom i suzama, terapija ponovnog rođenja, Vipassana meditacija... Pored Ošovog učenja bio sam u kontaktu i sa učenjima još nekoliko velikih majstora, od kojih sam učio Praničko isceljivanje (filipinski majstor Čo Ku Sui), i Reiki majstora iz Japana, Shingo Sakuma. Dobio sam diplomu joga učitelja posle treninga u "Šivananda" joga centru u Kerali. Završio sam obuku Sudaršan krije njegove svetosti Šri Ravišankara i Dikša kurs jedinstva na "Oneness University" u Indiji. Godine 2004. sam otišao na Tajvan, po pozivu jedne prijateljice i počeo sam ozbiljnije da podučavam jogu, smeh i meditaciju, u prelepom centru u prirodi okruženom planinama i rekama, u Nanđuangu, u centralnom Tajvanu", opisuje Vinod svoj dosadašnji duhovni put.

Trenutno najviše vremena provodi u podučavanju smeha i meditacije na Tajvanu, ali dosta putuje i u druge zemlje gde održava svoje radionice.

Vaši roditelji su bili Ošovi sledbenici i oni su vas uveli u svet duhovnosti. Po čemu se Vaše detinjstvo razlikovalo od današnjeg načina odgajanja dece? Kako je izgledalo Vaše vaspitanje i odrastanje?

Moje detinjstvo je počelo zaista jedinstveno i moglo bi se podeliti u dva dela: do sedme godine pre odlaska u Ošovu komunu, i posle toga. Život mojih roditelja se potpuno promenio posle susreta sa Ošom, posle čitanja njegovih knjiga i slušanja njegovih predavanja. Želeli su da zaista upoznaju sebe. Gledao sam ih svaki dan kako meditiraju, a i mene su ohrabrivali da meditiram, da sednem mirno sa njima. U to vreme ranog detinjstva, nisam bio zainteresovan za to što su oni radili. Pravio sam se kao da meditiram i imitirao ih. Jedne večeri, za vreme večere, nestalo je struje i moji roditelji su prošaptali: "O, nestalo je svetla." Iznenada sam shvatio da svetlo u meni, tu sada u meni, nikuda nije otišlo. Nastao je trenutak potpune tišine, kao da je vreme stalo. To je bio moj prvi kratki blesak meditacije.

Takođe smo pored naše kuće imali i mali Ošo meditacioni centar, kao deo Ošove komune. Ime centra je bilo Nartan Rajneesh Dhyan Kendra, jer su tada Ošoa zvali Radžneš. Nartan je duhovno ime moje majke koje joj je dao Ošo, Dhyan znači meditacija, a Kendra znači centar. U tom našem centru, moj otac je organizovao meditacione kampove, u našem malom gradiću Širsi. Mnogi ljudi iz okoline su dolazili na trodnevne kurseve meditacije. Tako sam u detinjstvu bio okružen brojnim Ošovim sledbenicima, koji su dolazili na meditaciju i u našu kuću, na deljenje iskustava i druženje. Moji roditelji su mi u detinjstvu pružili potpunu negu i brižnost. Tražili su od mene da čitam Ošove članke, ali ja nisam bio zainteresovan ni za školu ni za Ošovo učenje. U školu sam išao, ali je nisam baš voleo.

Proveli ste pet godina sa velikim učiteljem Ošom. Kakav je to trag ostavilo na Vas? Kako je to živeti u Ošovoj komuni?

Posle sedme godine, negde između '83. i '84. godine, moj otac je odlučio da napusti posao i da odemo u Punu, u Ošovu komunu, zauvek. Napustio je posao, prodao kuću i celu porodicu preveo u Ošov centar. Postali smo stanovnici međunarodne Ošove komune. To je bilo najlepše vreme moga života. Prve 2-3 godine uopšte nisam išao u školu. Samo sam se igrao i bio potpuno slobodan da budem ono što jesam plešući i pevajući, u toj inače razigranoj okolini. Činilo mi se da u životu nema nikakvih briga i da se mi nalazimo u raju! Bio sam u polju prosvetljenog, u divnom okruženju, i polako sam se zainteresovao za Ošove meditacione tehnike.Istraživao sam razne tehnike i igrao se sa njima u cilju stvarnog razumevanja Ošovog učenja.

Kada se Ošo potpuno vratio u Punu, 1986. godine, komuna je bila puna njegovih učenika i sa Zapada i sa Istoka. Komuna je bila puna narandžasto obučenih ljudi.
Moji roditelji, a posebno majka, zabrinuli su se u vezi sa školovanjem mog brata i mene. U to vreme ja uopšte nisam bio zainteresovan za društveno školovanje. Želeo sam da zauvek da ostanem živim u komuni. Posle velikog insistiranja moje majke, ja sam odlučio da napišem pismo Ošou, da on odluči. Rekao sam majci da ću njega poslušati. Ako on kaže da idem u školu ići ću, a ako ne, onda neću. Pitao sam Ošoa da li je obrazovanje neophodno za mene, jer ja nisam zainteresovan i hteo sam da živim u komuni zauvek. Dobio sam divan odgovor. Učitelj mi je objasnio da njegova sanjasa nije bežanje od društva. Sanjasa znači ostati u društvu, a biti gospodar samoga sebe.

"To nije bežanje iz sveta, nego život u svetu. Ja svojim učenicima dajem ime "svami", a to znači biti gospodar samoga sebe, bez imalo zavisnosti, bilo od mene (učitelja) ili od ašrama (komune)," napisao je Ošo. Kada sam dobio to pismo odlučio sam da se školujem. Negde tokom 1988. godine, porodica je odlučila da se vratimo u naš rodni gradić na severu Indije. Pet godina života u Ošovoj komuni imalo je neopisiv uticaj na moj život, jer sam dobio ukus meditacije, razigranosti, i ukus Njegovog prisustva.

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.