Ples života

Ples je pre svega pokret, osnovna jedinica života koji je uvek kretnja, u nastajanju i nestajanju, trajanju u trenutku da bi se sledećeg trenutka već transformisao u nešto novo i drugačije...

Ples je pre svega pokret, osnovna jedinica života koji je uvek kretnja, u nastajanju i nestajanju, trajanju u trenutku da bi se sledećeg trenutka već transformisao u nešto novo i drugačije.

Za Andrićevu Asku ples je bio igra za život, opčinjujuća pobeda umetnosti nad trajanjem i pretnjom smrću. Kako nas podseća Svetlana Đurović, koreografkinja i instruktorka joge Centra za umetnost pokreta Perpetuum, postojanje je prolazno a samo je pokret trajan. Jer je pokret ono što uvek jeste. Lepota inspiracije i vidljiva mera da plešući i krećući se mi zapravo živimo u najboljem što imamo - u sebi i lepoti onoga što stvaramo.

Ples je vaša prva ljubav. Kako je do toga došlo, da li ste stvarno mislili da će ples postati vaš život?

Ne postoji mesto u mojoj memoriji, na kojem je u nekom trenutku postojala neka druga opcija, mogućnost, ljubav... Zapravo kada premotam film unazad, taj trenutak „kada je TO došlo" - ne postoji. „To" je jedan žestoki miks različitih sadržaja i energija koji sam ja najlakše i najsrećnije umela da iznesem kroz pokret, kroz ples, i kroz muziku. Danas smatram velikom srećom duboku ukorenjenost tih sadržaja u sebi, jer u tom smislu nikada nisam imala dileme, ko sam, šta je moja vokacija i čime treba da se bavim u životu. Svaki moj korak od najranijeg detinjstva do ovog trenutka, jeste jedan kodirani ples, za koji još uvek nisam tačno sigurna gde treba da me dovede. Iako je život postavljao veoma teške prepreke i iskušenja na mom putovanju kroz njega, nikada nisam ni pomislila da mogu da opstanem u nečemu drugom što nije umetnost, što nije kreacija i nije igra. Bilo je samo pitanje trenutka i optimalnih okolnosti kada i na koji način će se taj impuls obznaniti.

Kako doživljavate bavljenje plesom kao izvođač, a kako kao koreograf?

I jedno i drugo je izazov. Hod po oštrici brijača. U oba slučaja na određeni način morate da se poistovetite sa drugom stranom, da dobro oslušnete i osetite tanani podtekst koji druga strana nosi, i da ga osvojite. Da ga proslavite. Metaforički to otprilike tako izgleda. Odnos igrač-koreograf često biva više od pukog profesionalnog angažmana, jer je materija kojom se bavimo u našem radu tanana, pa je i odnos takav. To je neminovnost.

I u jednoj i u drugoj ulozi uvek imate puno toga da otkrijete, saznate, naučite, uvek se po prvi put srećete sa nekim stvarima, iako ste ih procesuirali mnogo puta, uvek je iznenađenje, uvek je uzbuđenje, uvek nailazite na tačke iskušenja i tačke uzleta. Kada sam odlučila da „stanem sa druge strane rampe", moja koreografkinja i dugogodišnja učiteljica mi je rekla: „Nemoj ni da pomisliš da si sada postala nešto bitno. Kako oni budu rasli (moji igrači), tako ćeš rasti i ti. Učenje tek počinje!" I tako, ja sam zapravo i dalje samo jedan učenik...Nadam se dobar.

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.