Drvo i kamen Angkor Wata

Drevni kompleks kmerskih hramova u džungli severne Kambodže mesto je ponovnog susreta Sophie i Oliviera posle dugih godina zajedničkog života.

Kad su Sophie i Olivier prvi put došli u Angkor Wat, prožimao ih je topli osećaj čiste, nepatvorene sreće, osećaj sigurnosti da je svet na njihovim dlanovima. Oboje su odlučili da svoja putovanja Dalekim istokom oplemene dobrotvornim radom, pa su volonterski pristupili različitim organizacijama koje su pokušavale da pomognu ratom napaćenim, izgladnelim Kmerima. Tako su se i upoznali nekoliko nedelja ranije, deleći hranu napaćenoj deci Kambodže. Slučajno su se sreli, ali su živeli u istom pariskom arondismanu, imali iste poglede na život, koji su upravo uzimali u svoje ruke, i delili iste stavove, između ostalog i onaj da ništa nije slučajno. Ekspresno su se zaljubili i posle volonterskog angažmana odlučili da nastave putovanje zajedno.

Prva logična stanica na novom putu bio je Angkor Wat, drevni, veličanstveni kompleks kmerskih hramova skrivenih usred džungle severne Kambodže. Kada su došli do njega, zatekao ih je prizor koji nisu mogli da uporede ni sa čim drugim što su videli do tada. Ogromni drevni hramski grad, najveća religijska struktura na svetu, opasan je dugačkim zidinama i okružen 200 metara širokim kanalom kojim su nekad gospodarili krokodili, čuvari grada. Ta je voda mitski praokean iz koga je sve stvoreno. Prolazak do hrama koji se iz njega izdiže ulazak je iz haosa u kosmos, u postojanje. Kako su s jutrom prolazili kroz svečane zapadne kape i zakoračivali u kompleks, izlazeće sunce pozdravljalo ih je iza velikih tornjeva centralnog hrama bogu Višnuu. Duga mirna šetnja prema njemu prošla je u tišini, divljenju i upijanju atmosfere. Bilo je tu još nekoliko putnika poput njih, ali oni su stalno ispadali iz vidokruga, nestajali iza nekog monolitnog kamena i pojavljivali se iza drugog. Ionako ih ništa nije moglo omesti. Na svetu su tog trena postojali samo oni i Angkor Wat. Mirno su hodali prema suncu, prema centralnom hramu koji je pre osam vekova sagradio Suryavarman II, legendarni vladar velikog carstva Kmera koje se protezalo od Vijetnama do Burme.

Tri hiljade nimfi

Zlatno doba njegove vladavine dozvolilo mu je ne samo da gradi kolosalne hramove hinduističkom bogu Višnuu, s kojim se identifikovao i čijim se predstavnikom na zemlji smatrao, već i da u njihove dugačke zidove i galere ukleše beskrajne bareljefe koji su prikazivali sve velike hinduističke epove. Uklesao je tu i tri hiljade nebeskih nimfi, svaka je bila posebna, nijednoj drugoj nalik, a opet je svakoj data lepota, kao da je umetnik tražio sam arhetip žene. Suryavarman II sve ih je prelio zlatom, i likove i zidove i tornjeve. Njegovo kraljevstvo bilo je beskrajno, svi neprijatelji bili su pokoreni, ostalo mu je samo da stvori hram koji će svojom lepotom, raskoši i sjajem privući bogove na zemlju.

Svet je predivan

Sophie i Olivier popeli su se kroz četiri hramska nivoa, prošli kroz četvora vrata i došli u samo srce Angkor Wata. Sami u glavnom dvorištu koje je nekada krasio veliki kip Višnua, mogli su neometano da se prepuste uživanju. Četiri velika tornja, oblikovana poput lotosovih cvetova, uzdizala su se iz svakog ugla, a iz sredine, još veći, peti toranj, koji je simbolizovao samo mitsko brdo, planinu Mehru. Kao da je fizički prisutan, osećali su svu raskoš Kmerskog carstva, njegovu veličinu i veličanstvenost. Proživljavali su to u svečanoj tišini. Već su tada isto mislili, reči im nisu bile potrebne. Slutili su, ali istovremeno i znali da je priča koju su oni započeli podjednako, ako ne i više, veličanstvena, spektakularna, jedina moguća i prava. Svet je bio predivan san, kao i njihova ljubav.

Danima su šetali kroz prostrani kompleks hramova Angkora i prolazili kroz njegovu istoriju. Posećivali su i one stare raspadnute hramove s početka Kmerskog carstva u 9. veku, ali najviše ih je, naravno, fasciniralo zlatno doba. Šta se dogodilo Suryavarmanu II i njegovim naslednicima, jesu li se opustili u svojoj katarzi kad su ih napali i opustošili varvarski ratnici Chama? Bilo ima je potrebno neko vreme da opet stanu na noge. Novi vladar Jayavarman VII vratio je Angkoru stari sjaj, ali i druge nijanse. Hinduistički bogovi očigledno nisu čuvali svoj narod, ljudi su im zamerali, nastupilo je doba za nove bogove, nove vrednosti i novi sjaj. Jayavarman VII preselio je prestonicu iz Angkor Wata u novi Angkor Thom, i tamo podigao spektakularni hram novom bogu – Budi Avalokitešvari. I on je laskao sebi da je car-bog, pa je naredio umetnicima da njegov lik uklešu kao Budu Avalokitešvaru u 54 velika gotska tornja hramskog kompleksa Bayon. Na svakom tornju njegov lik gledao je na sve četiri strane sveta i zagonetno im se smešio. Tim su se osmesima čudili i divili svi posetioci svih vremena, ali niko nije uspeo da ih protumači. I Sophie i Olivier ostali su zapanjeni oči u oči s ogromnim Budinim licima. Šta li pesnik želi da kaže, zapitali su se samo na tren, a potom su zagonetnom osmehu odgovorili mladalačkim, rasterećenim, razigranim, zaljubljenim osmesima, i odšetali dalje.

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.