Ako raj nije u samom tebi, nikada nećeš ući u njega

Dobar je osećaj kada nekome pomogneš, ali još bolji kada pomogneš nekoj dobroj duši, koja to ume da oseti, poštuje i uzvrati!

Sišao je sa trotoara i okrenula sam se za njim, jer koliko se sećam na drugom delu trotoara, na koji je trebalo da se popne, beton je poprilično izdignut, poput stepenika. Pogledam, i imam šta i da vidim, vrteo je točkove ka putu, gde srećom nije bilo kola u tom trenutku. Gledam tako za njim, sve mislim, možda on ima neku tehniku da se ipak nekako, sa strane popne na trotoar, ali je nastavio da vozi kolica po putu. Onda opet, pogledam u prolaznike na trotoaru, da li će mu, neko ko je sada već mnogo bliži nego ja, pomoći da se popne, ali ne, oni su bili u žurbi, okrenuli glave i slično.

Ne mogu da verujem, zar samo ja ovde vidim čoveka u nevolji?!

Sekunde su to bile, ali trajalo je kao večnost, dok sam gledala ljude kako prolaze pored njega. Vidiš, neki ljudi su zaista samo prolaznici u ovom životu, statisti, a ne ljudi, nesrećni i prazni u svojoj samoživosti, a uporno bezosećajni za druge!

Nije sve ovo trajalo dugo možda pola minuta, onda sam se vratila, odmrzla tu sliku i vreme. Potrčala sam ka njemu da stignem pre kola koja su već nailazila u susret, sa vrlo zbunjenim vozačem, koji gleda zašto čovek u kolicima ide po sred Jevrejske ulice ka Pozorištu, (jednoj od najprometnijih u Novom Sadu).

„Izvini, hoćeš li da ti pomognem da se popneš na trotoar?!" viknula sam da me čuje i da ne žuri dalje, jer se i on vidno zbunio svojom situacijom.

Odgovorio je zbunjeno: „ Ne... ustvari ja treba da pređem preko ulice, ali ne mogu ovuda".

Preko puta sam odmah ugledala deo na kom nema bankine, ali je beton ka trotoaru bio nezgodno uzvišen, međutim uz nečiju pomoć invalidska kolica se mogu tuda popeti.

„Pa hajde ovuda, preseći ćemo put odmah ovde, pomoći ću ti ja".

Nesigurno je odgovorio, i dalje zbunjen: „Ali ovde ne smem, ima puno kola, a i policije", ali je opcija da ide po putu očigledno mnogo opasnija, pomislih.

Pogledam okolo, kolona vozila je bila dovoljno daleko i iz jednog i iz drugog pravca, samo mu rekla: "Ma hajde, idem sa tobom, pomoći ću ti, a i neće nam niko ništa" računajući opet da bi mu svako normalan samo pomogao.

Na to se on već nekako obradovao i opustio, pa okrenuo kolica u tom pravcu. Kola su čak iako u daljini, vidno usporila, pri usponu trotoara sam mu još pomogla, gurnula kolica, jer bi se u suprotnom vratio u rikverc - pod kola, i uspeli smo da pređemo put na vreme.

Pogledao me je nasmejano i srećno, i zahvalio se, sada valjda još zbunjeniji što je neko obratio pažnju na njega i pomogao mu. Naravno, rekla sam: „Nema na čemu, drago mi je da sam pomogla", i izletelo mi od nekud: „Hvala tebi".

Razmišljam u sebi: „O Bože Silvija, pa ti si njemu pomogla, šta se ti zahvaljuješ." Mahnem mu i žurim, da pređem ulicu nazad, ali sada je već kolona vozila na putu, zaustavim se naglo, i u tom čujem glas iz daleka: „Nemoj samo da te sad nešto zgazi, molim te."

Okrenem se, pogledam, kad on stoji i dalje tamo, i gleda u mom pravcu. Ukopao se u mestu i čeka da vidi da sam dobro prešla ulicu nazad!

Nasmejem se i kažem „Ne brini, hvala ti." I pošto bi on stajao tu, iako je prethodno žurio, i ispratio me pogledom dok ne pređem ulicu sigurno, a saobraćaj ne jenjava, odlučih da nastavim do Futoške sa iste strane ulice. Mahnula sam mu još jednom i otišla svojim putem, i sama u pozitivnom šoku, kao i on. I zaista, nisam se za džabe i ja njemu zahvalila. Dobar je osećaj kada nekome pomogneš, ali još bolji kada pomogneš nekoj dobroj duši, koja to ume da oseti, poštuje i uzvrati!

Ne volim što pišem o tome! Zadržala bih ljubomorno samo za sebe ovaj divni susret i dar dvoje stranaca, koji su samo dobrim gestom bez ikakvih pretenzija ulepšali jedno drugom dan, samo zato jer su imali osećaja i brige za ono drugo. Ipak eto, uvek u nadi da ću i u mnogim drugima probuditi taj najlepši dar, u nama, tu iskrenu i dobronamernu ljubav prema drugom čoveku, da svet u nama i oko nas bude bolji, opet pišem. Pišem da podelim i sa vama provereni recept za svetlost koja greje dušu, a besplatna je. Otvorite dušu i oči. Svetlost i ljubav nisu u materijalnim stvarima, ona je u dušama oko nas i u nama.

Ako raj nije u samom tebi, nikada nećeš ući u njega.

ako_raj_nije_u_samom_tebi_nikada_neces_uci_u_njega_2

Silvija Romić - oseti tuđu suzu koja padne i na drugom kraju sveta, a najvećim uspehom smatra kada nasmeje ili pomogne drugom živom biću. Rođena iz ljubavi stihova Mike Antića, divi se onima koji se sete da ostanu zauvek dete i skromnim ljudima, koji nisu zaboravili da se smeju i vole druge od srca. Sa zavežljajem na leđima i olovkom u ruci, uvek spremna za novo putovanje, u nadi da će jednog dana napokon pronaći vernog saputnika - svoj pravi dom i kućicu sa dvorištem u nečijem srcu, iz koje će vam pisati.

Silvija Romić

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.