29 dana Italije: intimni dnevnik s putovanja koje me je promenilo zauvek

Čovek definitivno nije stvoren da živi u samoći, iako ona ume da šapne reči koje ni na jednom drugom mestu nećete čuti i poznaje nas bolje od bilo koga drugog.

Nisam sasvim siguran kakva je to sila u čoveku koja uglavnom ćuti ili veoma tiho govori, ne buni se i prihvata, a onda se iznenada izdigne iznad svoje suštine, iznad svega pojmljivog i dostižnog razumu, osnaži čoveka do neshvatljivih granica i od njega učini diva za kojeg je ograničenost samo opšteprihvaćeni društveni pojam bez nekih većih i istinitijih važnosti, do obične reči koja 'puni' vokabular.

Nisam toj sili našao ime, miris, boju, ni mesto stanovanja, ali sam joj postao prijatelj i njen verni saputnik na putu ka svemogućem onog dana kad sam odlučio da odem na svoj put u nepoznato, koji će me promeniti zauvek. Koji me jeste promenio zauvek.

Jedan sam od onih koji nemaju mnogo na papiru, niti sam se ikada svojski zbog papira potrudio; nikakav status niti zvanje ne bi zadovoljili prazninu koju, kao nekad klikere u džepu, uvek nosim sa sobom. Prazninu koja je sažeta od neznanja o duhovnosti, o svetu, o ljudima i o sebi. Želeo sam da proširim svoju perspektivu i da ukradem malo od mudrih ljudi koje sam se nadao da ću sresti. I eto mene, krećem na put iz snova satkan od nesigurnosti.

Obilazim nekoliko zemalja, razgledam predivna mesta, upoznajem razne ljude, spavam gde stignem, putujem na sreću, svađam se sa milicijom, jedem sa beskućnicima i učim od njih, plivam, skačem, ne tuširam se i živim. Učim da živim i da postojim. Krećemo ispočetka.

Bilo je rano jutro, ali nisu ptice pevale - kao što kaže Darko Rundek - tog 20. jula, dana kada sam krenuo. Bio sam samo kost i meso u očima drugih ljudi, ali isto tako i ideja po nekom ličnom uverenju, spreman da rizikujem svoj život zbog kriške saznanja koje ću steći, a koju sutra neću moći nigde da unovčim, niti će me zbog nje iko više voleti.

Krenuo sam sa autobuske stanice do Trsta, i to je bila jedina karta koju sam imao. Sâm, sa šatorom, svojim drugim domom, bez ikakvih ranijih sličnih ili bilo kakvih iskustava uopšte. Bez ijedne prespavane noći u šatoru do sada, a kamoli ilegalne negde tamo daleko u belom svetu. Kažem ilegalne jer je moj plan otpočetka bio da obilazim gradove i da spavam gde stignem, da preživljavam, bukvalno.

Putovanje na ljudski pogon: kako je jedan novinar obišao 15000 kilometara oko Sredozemlja...

Put nije bio lak, najblaže rečeno, s obzirom na to da nisam imao ni interail - studentsku kartu za besplatnu vožnju vozom, niti dovoljno novca; naprotiv, poneo sam svega 480 evra za put od 40 dana, a prešao sam rutu od oko 5.000 km. Što se hrane tiče, dovoljno je reći da je cena svežeg hleba u Italiji, u kojoj sam ostao 29 dana, pet evra.

Međutim, uverio sam se da spavanje na kartonu u glavnoj ulici u Rimu ima svojih prednosti - smejete se tome celog sledećeg dana; da parkovi Firence nimalo nisu strašni, ali i da brda u selima Činkve Tere nisu pogodna ni za jednu veličinu šatora - ali, opet, čovek se na sve navikne.

Što se prevoza tiče, srećan sam što sam kao mali često igrao žmurke jer su mi nekada davno stečne veštine skrivanja i te kako pomogle u italijanskoj železnici - skrivao sam se od konduktera, koji su (verovali vi ili ne) dosta žustriji od ovih naših lokalnih. Stopiranje u Italiji, kao i u mnogim 'bogatijim' zemljama Evrope, nije isplativo, ljudi su se toliko udaljili da valjda više ne veruju ni sami sebi, a kamoli nekom markantnom bradatom momku sa kućom od platna i šipki i torbom od 30 kg.

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.