Život u zamci merenja

Knjige koje čitamo, projekti koje obavljamo, kalorije koje smo uneli..., svi mi volimo da vodimo neku evidenciju svojih radnji. Na to merenje smo navikli uglavnom zbog teorije da ukoliko ne budemo vodili neku evidenciju, nećemo znati da li to nešto, bilo da je dijeta ili neki naš cilj, radimo bolje ili lošije. Donekle, to jeste istina. Na primer, ukoliko vodite evidenciju o tome koliko ste strana svog romana napisali, vrlo verovatno ćete sledeći put napisati više jer ste svesni koliko vam vremena treba za jednu stranu i motivisani da ovoga puta napišete više.

Međutim, da li možete da izmerite dijalog između vas i vašeg partnera ili osećaj zadovoljstva kada ste kraj mora, na nekoj čarobnoj obali? Omiljeni zen bloger Leo Babauta podseća kako u nekim aktivnostima prirodno osećamo da nema mesta merenju - može li se meriti roditeljska briga i nežnost? Da li roditelj vodi evidenciju o tome koliko je puta zagrlio dete, koliko je vremena potrošio čitajući mu knjigu... Naravno da ne, a razlog tome je stalna potreba i nepresušna motivacija da se detetu pruži ljubav.

Isti princip valja primeniti i na druge oblasti koje su "podložnije" stalnim merenjima - trčanju, vežbanju, zdravoj ishrani... Ne mora se izmeriti baš svaki kilometar koji smo prešli, već treba trčati prosto iz zabave, radi uživanja u pokretu, vazduhu, prirodi. Treba trčati "za svoju ljubav". To je nemerljivo, a život menja iz temelja.

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs