Šta da radite kad dete TRAŽI pažnju (i zašto dete NE MORA da zasluži bliskost s roditeljem)

Prirodno odnosno povezujuće roditeljstvo (eng. attachment parenting) utemeljeno je u istraživanjima neuronauke, a primenjuje se (neverovatno ili ne?) u nekim afričkim plemenima...

Nova naučna istraživanja dokazuju da se mozak deteta razvija zahvaljujući interakciji koju dete ima sa roditeljima. Nežan, brižan i pozitivan odnos prema bebi intenzivno utiče na fiziološki, psihološki i emotivni razvoj.

Povezujuće roditeljstvo (eng. attachment parenting) podrazumeva oslanjanje na roditeljske instinkte i intuitivan pristup podizanju dece kako se to vekovima činilo, i još uvek se čini u nekim afričkim plemenima. Istovremeno, povezujuće ili kako ga drugačije zovemo - prirodno roditeljstvo - ima svoje duboko utemeljenje u novim naučnim istraživanjima iz neuronauke, oblasti koja se bavi proučavanjem mozga i nervnog sistema.

Nauka danas nedvosmisleno dokazuje da na razvoj mozga i celog nervnog sistema presudnu ulogu ima odnos koji imamo sa svojim roditeljima ili starateljima. Naime, do ne tako davno se verovalo da strukturu mozga određuju geni, međutim danas je dokazano da nasledni faktor određuje samo bazični broj neurona sa kojima se deca rađaju, ali kako će se ti neuroni međusobno povezati zavisi od nekih drugih faktora. Okruženje u kom dete raste i odnos kakav ima sa roditeljima je zapravo presudan ne samo za to kakvu će sliku o sebi dete imati kada odraste, već i za to kako će se posložiti detetov mozak, tačnije limbički deo mozga koji je zadužen za emocije.

Prirodno roditeljstvo: za i protiv...

Da bi se ovaj deo mozga što potpunije razvio, da bi se uspostavio optimalan broj i kvalitet veza među neuronima potrebno je da beba ima blizak, povezujuć i siguran odnos sa onima koji se o njoj brinu. Nežan, brižan i pozitivan odnos prema bebi intenzivno stimuliše njen mozak i uzrokuje razvijanje i jačanje sinapsi. Ukoliko nema dovoljno stimulacije postojeće sinapse se neće razvijati i postepeno će nestajati. Ove naučne činjenice nam govore da je za fiziološki, psihološki i emotivni razvoj deteta od suštinskog značaja da ima i oseća snažnu povezanost sa svojim roditeljima. To je posebno važno u prvih nekoliko godina kada je mozak mekan i najpodložniji promenama.

Povezanost sa mamom i tatom je detetov najjači poriv. Da bi je ostvarilo dete će se boriti na sve moguće načine. Kao što će plakati kada je žedno ili gladno, plakaće i kada želi da ga nosimo, odnosno kada mu je potrebna fizička bliskost sa nama. Svojim plakanjem dete se bukvalno bori da dobije one preduslove koji podstiču njegov razvoj.

U kasnijem uzrastu dete na najrazličitije načine traži našu pažnju, traži da bude viđeno i prihvaćeno, jer mu je naša pažnja potrebna kako bi ostvarilo svoj potencijal. Problem je što mi često detetovu borbu i njegove signale za povezanošću sa nama tumačimo kao loše ponašanje.

Često i kažemo „Ma pusti ga, vidiš da izvodi, samo traži pažnju." Istina, svojim ponekad nevaljalim postupcima dete traži pažnju ne zato što uživa u tome da nas nervira već zato što mu je za optimalan razvoj potrebno da ga vidimo, doživimo, da ga prihvatamo takvo kakvo je, da budemo svedoci njegovog rasta. Odgovaranje na detetove potrebe je dakle preduslov njegovog razvoja. Naravno, dete će se razvijati i rasti i u neadekvatnim uslovima, možda će kad poraste biti funkcionalno, čak i uspešno, ali će u sebi nositi osećaj nemira, neispunjenja, imaće sklonost ka anksioznosti, depresiji, raznim oblicima zavisnosti, problematične partnerske odnose...

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.