Mir posle gubitka

Kako naći snagu i svetlost na životnom putu kada doživimo neki bolan prekid odnosa ili gubitak bliske osobe?

Razveli ste se ili izgubili dragog prijatelja i samo želite da se osamite. To je u redu. Bol nakon gubitka ili bilo kog turbulentnog prekida neizbežan je kod svakog čoveka.

Međutim, umesto da iz samoće krenete putem depresije ili dugoročne patnje, važno je proći kroz tegoban, ali vitalno važan proces samoispitivanja svojih emocija i svoje životne situacije. To je jedini način da se ponovo pronađe tračak svetlosti i uteha spokojstva nakon bolne "bure". Pravi put svakog bola je njegovo prihvatanje. A prihvatanje - koliko god radikalno vam se činilo u tom momentu - nije nikako vid pasivnosti već naprotiv, vid je slobode. Mark Banschick, psihijatar koji je do sada objavio nekoliko uglednih knjiga na polju psihologije na temu razvoda, savetuje nas kako da kroz 6 koraka nađemo put nakon gubitka:

Bol - nakon razvoda ili nekog prekida, normalno je da prođete kroz sve faze bola - odbijanje da prihvatite krajnji ishod, želju da ipak nekako nađete rešenje, bes, depresiju i na kraju prihvatanje. Bitno je ne dozvoliti sebi da se na nekoj fazi zaustavite previše i da, čak i ako se to desi, imate osobu od poverenja koja će vam na to skrenuti pažnju.

Priznanje - priznajte sebi da ne možete da kontrolišete sve i da vas gubitak boli. Dozvolite sebi da iskusite kako se zaista osećate i nemojte da mislite kako je to što vam se desilo nepravedno jer loše stvari se dešavaju svima. Ne dozvolite sebi da se vrtite oko toga gde ste pogrešili ili da se prema drugima ponašate loše jer je vama loše. Dovoljno je što ste propatili, nemojte da dozvolite da vas patnja dodatno obuzme.

Poverenje - verujte u bolje sutra i ono će sigurno doći. Možda i brže nego što očekujete. Ovo je momenat kada možda najviše možete da se okrenete duhovnosti i potražite neki "nevidljivi" oslonac. Čak i ako niste vernik, ljubav prema svetu oko vas može da vas trgne. Samo udahnite i pogledajte malo svet oko sebe...

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.

Draga Ružice, Veliko hvala. Sensa je uvek tu za vas...
24/10/2012 jaricr
Bez namere ... šaljem vam moju životnu priču ... Zovem se Ružica, imam 43 godine. Živim u Novom Sadu, gradu koji sam zavolela jedne davne jeseni. Sve lepe stvari u mom životu su se dešavale nekako u kasno leto ili jesen. Tako i moj povratak u život. Povratak je počeo prošle jeseni i sad sam nova ja, ponovo u jesen. U januaru 2010. umro je moj muž. Od Sepse, na Klinici u Novom Sadu,u 21.veku. Moja ljubav je ostala ne završena. Ostala sam sama. I tako je počelo mojih 6 koraka da ponovo pronađem svoj put posle tragičnog gubitka. Od bola do prihvatanja prošlo je skoro tri godine. Ovo je moj pokušaj da pomognem nekom kome se desila slična nesreća. Kad se sve to desilo ničeg nisam bila svesna, bol je bio prejak, postojala je samo želja da dođe kući, da ga čekam. I tako u čekanju prošlo je više od devet meseci. Konačno sam shvatila da on više nikad neće doći. Kad sam to shvatila više nisam mogla da spavam, oterala sam i ono malo prijatelja što posle tako tragičnog događaja ostane, sem moje kume. Ona se nije dala oterati, ona je bila tu. Na neki način joj dugujem svoj život. Otišla sam kod psihologa. I posle nekoliko seansi jedna sjajna mlada žena, moj psiholog, mi je rekla “ tvoj um funkcioniše svršeno samo je tvoje srce iskidano, moraš naučiti da kroz život ideš mozgom, a ne srcem”. Posle tih nekoliko razgovora sa njom setila sam se reči moga oca koji je nakon sahrane moga muža rekao “kćeri nisi jedina ali pre svega moraš mu oprostiti što te ostavio i verujem da ćeš iz svega izaći jača i neka druga”. I tako sam ja konačno shvatila da sam sama i da njega nema, da je otišao. Međutim, nikako nisam mogla da mu oprostim što me je ostavio. Prolazili su dani, meseci, ja sam ponovo počela da se družim, ali sam se i dalje vraćala u naš dom, tamo gde smo mi bili srećni. Krajem leta sam shvatila da živeći u našem domu nikako da vratim samopouzdanje i veru u sebe. Odselila sam se. U jesen sam upisala fakultet i tako sa nepoznatim ljudima koje sam tamo sretala, sa obavezama i na poslu i na fakultetu vratila sam veru u sebe. U julu ove godine sam trebala da uradim seminarski rad iz Etike, nesvesno sam izabrala temu Lekarska neetičnost. Posle odbrane tog rada ja kao da sam moj život objavila celom svetu. Iz amfiteatra sam izašla mirna, rasterećena kao da sam tonu kamena skinula sa sebe. Posle nekoliko nedelja sam trebala da budem kuma na venčanju u crkvi. Ja u crkvi nisam bila od kad je moj muž otišao, bila sam besna. Skupila sam snagu i otišla nekoliko dana pre venčanja. Bio je to čudan osećaj, crkva mi je zamirisala nekim čudnim mirisom. Kad sam izašla opet isti osećaj, oslobađanja. Konačno sam mu oprostila. Juče mu je bio rođendan, bila sam da ga posetim, odnela mu cveće boje jeseni. Više sebe ne doživljavam kao udovicu nego kao jednu mladu, lepu ženu pred kojom je novi život. Drugi primećuju promene na meni, kažu “ponovo ti se sjaje oči”, “ponovo se smeješ”. Da to sam nova Ja, ista a u biti drugačija, žena koja je doživela tragediju, žena koja je krenula dalje. Sad sam ponovo srećna, nikad neću zaboraviti ni njega ni naše dane sreće. Sada idem na posao, fakultet, družim se kao jedna Nova Ružica. Eto to je moja priča i mojih šest koraka do novog početka. Srdačan pozdrav, Ružica