Kako razrešiti uzrok poljuljanih odnosa između muškaraca i žena: nasleđeni bol prošlosti

Transgeneracijsko ratno nasleđe postaje ključ muško-ženskih odnosa.

Prenosimo razmišljanja sa bloga Engvin Sent Džast (Anngwyn St Just) u vezi sa ratnim traumama i njihovim nasleđem ali i uticaju na sve vrste odnosa, naročito muško-ženske. Engvin San Džust je psihoterapeut i sistemski orijentisani socijalni traumatolog, istoričar kulture i somatski pedagog.

"Nekada davno moj otac je bio vojnik - jeste se ‘zacelio' ali nikada nije bio ‘potpun'... Taj rat je definisao njegov život i moj život čak i pre nego što sam bio rođen... Trebalo bi da neko jednog dana napiše knjigu o tome šta rat radi deci onih koji su poslati na ratište i tamo poginuli... Postoje mnogi poput mene, i biće ih još mnogo. Mi smo deca posledice." (Vilijam River Pit, Dan pomena poginulih, 2016.)

"Kada je tvoj otac umro, izgledalo je kao da je granata eksplodirala unutar naše porodice, a onda... Tišina se desila... Nismo znali za boje". (teta Čalis, tatina mlađa sestra)

"U miru, sinovi sahranjuju svoje očeve; u ratu, očevi sahranjuju svoje sinove".

"Rat ne određuje ko je u pravu, nego ko je ostao". (Bertrand Rasel)

Uoči predstojećeg Dana pomena poginulih u severnoj Arizoni, naši dani započinju pre izlaska sunca, jer mi - pustnjski stanovnici - znamo da vrućina predstojeće sezone zahteva od nas da, ukoliko je moguće, sve što moramo, obavimo pre podneva. Ipak, pre nego što zaista izađem, sela sam na par minuta da proverim imejl sa vestima koje menjaju život, i to od rođaka koji je takođe porodični istoričar.
Dok čitam njegovu poruku, dve glavne i povezane teme koje se prepliću kroz godine rada po pitanju društvene i ratne traume, odjednom se spajaju na potpuno novi način: izbor nečijeg životnog zanimanja, često je pokušaj da se izleči nešto što je nerešeno u prethodnim generacijama, a sistemska uloga ratova i drugih konflikata oslikava se u tekućem ratu između muškaraca i žena.

Emotivni mamurluk: kako da iskustva stečena iz emocija postanu naši učitelji

Pre mnogo godina, kako sam ulazila dublje u klinički posao, shvatila sam da je ono što odlučimo da nastavimo kao profesiju ili ozbiljan hobi, često svesni ili nesvesni pokušaj da zalečimo nešto što je ostalo nedovršeno u prethodnim generacijama. Ključni primer koji mi je otvorio put ka ovom zaključku bio je moj rad sa instruktorom plivanja za odrasle, koji je izgubio oba roditelja u nesreći tokom plovidbe, jer nijedno od njih nije znalo da pliva. Shodno razvijanju mog razumevanja u pogledu navedenog, moj tekući i opširan rad sa transgeneracijskim ratnim traumama, čini se skoro neizbežnim, sa posebnim fokusom o uticaju rata na porodicu.

Moja najranija uspomena, koju je potrvrdila i moja majka, jeste kako ležim na krevetu u vreme za popodnevnu dremku i gledajući kroz veliki prozor ka nebu, ispitujem je o bučnom avionu koji nisko leti u krug oko naše, i seoske kuće mog dede. "Taj bučni avion", objasnila je ona, "vozi tvoj ujka Bil, i pozdravlja se sa nama, jer je na svom prekomorskom letu, na putu za rat". Ujka Bil, mamin najmlađi brat koji je kasnije posta zaštitnička figura u mom ranom periodu života, bio je pilot bombarder, stacioniran u južnoj Engleskoj. Kao odani patriota, pridružio se vojsci, zajedno sa mojim ostalim ujacima, tetkama, rođacima i drugim članovima porordice koji su bili duboko umešani u Drugi svetski rat, kao vojnici, mehaničari, navigatori, doktori, medicinske sestre, Crveni krst i kućni stražari. Mnogo godina kasnije počela sam da shvatam udeo ovog vojnog aspekta naše porodične istorije i kasnijih odnosa.

Kako da se oslobodite anksioznosti alternativnim metodama: ove savete možete kombinovati uz konvencionalne medicinske tretmane

Imali smo sreće da su se svi naši rođaci vratili, barem fizički netaknuti, sa izuzetkom mog oca koji je poginuo u Bici za Bezankon u istočnoj Francuskoj. Navodno je bio raznesen u delove od strane nemačke granate. Zanimljivom "slučajnošću", ukoliko verujete da se takvi događaji dešavaju nasumično, moj otac umro u bici na istoj lokaciji na kojoj se odigrala Bitka za Bezankon 21. Juna 1575. Tokom religijskih ratova između Protestanata i Katolika. Zbog optužbi za jeres, naši hugenostski preci pobegli su iz tog područja preko severne Holandije do Nju Amsterdama, sadašnjeg Njujorka.

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.