Kako ostati pozitivan uprkos velikim problemima: evo kako treba da razmišljate u kriznim situacijama

Najveći problem koja osoba sama sebi dodatno pravi tokom životne krize je pesimizam, odustajanje od borbe, manjak vere da je moguće promeniti ishod!

Prvo od čega treba krenuti kada vas problemi preplave je utvrđivanje prioriteta i ventila za rasterećenje. Rasterećenija osoba bolje razmišlja i odlučuje.

Magičan ritual protiv starenja i anksioznosti: ovo treba da radite svaki dan za večnu mladost i sreću

Život je pun neizvesnosti, neočekivanih obrta i teških situacija. Nije sramota pasti, važno je nakon toga ustati. Svako narušavanje ravnoteže dovodi do aktiviranja mehanizama odbrane, a od vrste tih mehanizama zavisi ponašanje, kao i način na koji će data situacija biti psihološki doživljena. Širok je dijapazon individualnih razlika načina rešavanja sličnih životnih problema. Bitno je da okolina ne reaguje ishitreno na manifestno ponašanje, već da spozna dublju psihološku osetljivost koja je u osnovi takvog ponašanja, a koja je često dijametralno suprotna od vidljivog.

U našoj kulturi vlada uverenje da nesreća nikada ne dolazi sama, što pojačava doživljaj iscrpljenosti i isčekivanja daljih negativnih događaja. Preplavljenost negativnim događajima najčešće dovodi do depresivne reakcije i pada voljno-dinamskih mehanizama. Povlačenje u sebe, plačljivost, bezvoljnost i iscrpljenost najčešće su reakcije na teške životne situacije, na koje socijalno okruženje obično reaguje adekvatnom podrškom, razumevanjem i tolerisanjem pojačane emocionalnosti zbog novonastalih okolnosti.

Međutim, mnogi ljudi ne prihvataju ispoljavanje sopstvene slabosti, za njih je pokazivanje tuge slabost, neprihvatljiva emocija. Oni se od osećanja bespomoćnosti brane ljutnjom i besom, što predstavlja izraz maskirane depresije koja se javlja nakon aktiviranja mehanizama odbrane kao što su reaktivna fomacija, pomeranje i projekcija.

Međutim, umesto da socijalno okruženje razume emocije koje su u osnovi takve reakcije, ono se "peca" na takvo ponašanje i reaguje odbacivanjem, kažnjavanjem i pojačanim pritiskom. Takva reakcija okoline još više produbljuje osećaj odbačenosti, neshvaćenosti, nevoljenosti i izolacije osobe koja je preplavljena problemima.

Zato je potrebna psihološka edukacija stanovništva, bavljenje suštinom a ne površinom, uočavanje psihološke baze koja leži u osnovi određenog ponašanja. Osoba preplavljena problemima se ponaša nalik adolescentu: besom maskira tugu, ponaša se čas zrelo čas nezrelo, ispoljava ambivalentno ponašanje, za veoma kratko vreme ispoljava dijametralno suprotne emocije i očekuje da okolina bezuslovno prihvata sve faze traganja za smislom.

Najveći problem koja osoba sama sebi dodatno pravi tokom životne krize je pesimizam, odustajanje od borbe, manjak vere da je moguće promeniti ishod. Zato je od presudne važnosti da osoba nađe u sebi snagu da se problemi sagledaju i da pokuša da promeni situaciju. To se čini tako što, umesto da misli o težini situacije i žali zbog teške sudbine, treba da se seti slične teške situacije iz prošlosti koju je savladala. U ovoj početnoj fazi suočavanja ne treba gajiti nerealni optimizam koji se može vratiti kao bumerang.

Najvažnije je postaviti prioritete:

ako Vam je npr. teško bolestan član uže porodice nije vreme za bežanje u posao niti bilo kakvo slično izbegavanje teške situacije. Mnogi pokušavaju da funkcionišu kao da se ništa ne dešava, pa ih stres sustigne naknadno i dovede do tzv.acting out-a (ishitrenog reagovanja). U situacijama kada je član najbliže porodice životno ugrožen, klijentima predočim da imaju zakonsku mogućnost dobijanja tzv.slobodnih dana i bolovanja, što ih obično iznenadi, kao da zaborave na tu mogućnost. To je verovatno zato što čovek, kada se nađe u bezizlaznoj situaciji, paradoksalno ima potrebu da još više poveća pritisak, umesto da sebi olakša teret.

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.