Kako Francuzi vaspitavaju decu: naučite dete da samo rešava svoje probleme

Francuski način vaspitavanja dece može da bude pomalo "hladan", ali jednu taktiku svaki roditelj treba da pokuša!

U jednoj od najprodavanijih knjiga o roditeljstvu ikad, autorka Pamela Drukerman sprovodi čitaoca kroz pravila francuskog roditeljstva, gde deca spavaju po celu noć, jedu sve što im se stavi na tanjir, ponašaju se pristojno uvek i sami se nauče na nošu sa tri meseca. Kada sam pročitao knjigu poželeo sam da usvojim taj stil roditeljstva. Želeo sam da moja deca postanu mirna, razumna i poslušna i da se okončaju besane noći i večita cmoljenja mojih naslednika od četiri i šest godina.

I tako sam odlučio da se malo pravim Francuz. Hteo sam da vidim kako će to da izgleda.

Kako da prepoznate socijalnu anksioznost kod dece: evo koja deca imaju najveći rizik od ovog mentalnog stanjaKako da prepoznate socijalnu anksioznost kod dece: evo koja deca imaju najveći rizik od ovog mentalnog stanjaSocijalna anksioznost podrazumeva intenzivan iracionalan strah od jedne ili više socijalnih situacija u kojima se pojedinac…

Dok sam se pripremao za taj poduhvat i čitao o tome, nekako su se izdvojile dve glavne taktike koje treba da koriste svi oni koji žele da prate franciski stil roditeljstva: ne dozvoliti deci da pomisle da su centar univerzuma i razgovarati s njima kao da su već odrasli ljudi potpuno sposobni da sve razumeju. Po prirodi, ja ne radim nijednu od ove dve stvari i postoje razlozi za to. Ne slažu se baš svi stručnjci da je takav stil roditeljstva najbolji i da će od dece stvoriti sigurne, uspešne, dobre ljude. Ipak, pošto verujem da je jedini način da u nečemu uspeš da istražiš sve opcije, rešio sam da pokušam.

Prvo što sam uradio bilo je da malo stanem na kočnicu kada je u pitanju brzina mog odgovora na sve potrebe moje dece. Ako nešto radim u tom trenutku, ja im kažem da sačekaju. Kažem im da se strpe. I to sigurnim glasom. Njihova reakcija me nije iznenadila – počeli bi da mole i kukaju sve glasnije. Ja onda još čvršće potvrdim svoj stav da ću im pomoći kad završim to što radim. Oni onda počnu još jače da kukaju. Bilo je iscrpljujuće. Ali onda, negde četvrtog dana, nešto se dogodilo. Moji dečaci iznenada su shvatili da neću potrčati čim me pozovu. Stali bi pored mene u tišini čekajući da završim to što radim kako bih im se posvetio. Počeli smo, dakle, da igramo kako ja sviram.

Normalno, bio sam potpuno oduševljen ovom promenom. I takođe normalno, počeo sam pomalo i da zloupotrebljavam novu situaciju. Jedna od stvari koju sam im rekao je da ne smeju da me prekidaju dok se sa njihovom mamom dogovaram koji film ćemo večera da gledamo. Onda da ne smeju da me prekidaju dok sam na Fejsbuku. A ponekad je to što su oni hteli da pitaju bilo toliko beskrajno jednostavno da bi me ophrvala krivica što sam ih pustio da čekaju.

„Tata, hoćeš li da se igraš sa nama?” pitali bi me.

„Budi Francuz,” ponavljao sam u sebi zamišljajući se kako uzimam dug dim kubanske cigarete sa nogama podignutim na sto. „Reci im da se igraju sami.”

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.