Kako deci objasniti pojam smrti

kako_deci_objasniti_pojam_smrti_2

Ne ponašajte se kao da se ništa nije dogodilo

Potrebno je vreme da dete preradi ovo iskustvo i da se navikne na nečije odsustvo. Ali, umesto da dozvole detetu (i sebi) da prihvati novu situaciju, ispolji svoje emocije, ispriča sve misli ili sećanja koja mu se jave... roditelji uglavnom čine suprotno. U želji da zaštite dete ili u pokušaju da život što pre nastavi uobičajenim tokom, pokušavaju na različite načine da mu skrenu pažnju (okružuju ga drugom decom, intenzivnije kupuju igračke, ne govore u njegovom prisustvu o umrloj osobi...), ukratko, ponašaju se kao da se ništa nije dogodilo...

Međutim, kada nepovratno ode neko koga ste voleli, zapravo se dogodilo nešto veoma veliko u vašem srcu. Zašto biste se pretvarali da je to - ništa?

Dozvolite detetu da se oprosti

Osećaj da su uspeli da kažu „Zbogom" ili „Volim te", osobi koje više nema, lekovit je kako za odrasle, tako i za decu. Ukoliko dete izrazi želju da ode na sahranu ili zajedno sa vama odlazi na groblje, dozvolite mu. Takođe, podržite ga ako želi da toj osobi napiše pismo ili nešto nacrta. U nekim zemljama postoji običaj da se na balonima ispišu poruke ljubavi posvećene umrlima, a zatim baloni puste da odlete. Pri tome, nije toliko važno da li dete veruje da će njegove reči stići do onih kojima su namenjene, koliko je za vas važno da detetu olakšate bolan period. Potreba za kontaktom ne prestaje sa mogućnošću da se neko vidi ili dodirne.

Održavajte sećanje na izgubljenu osobu

U uzrastu od 3-5 godina, dete je u fazi logičnog razmišljanja. Tada dok, na primer, gleda fotografije i vidi svoje roditelje ono može upitati: „A gde sam ovde ja?". Roditelji mu odgovore: „Ti se još nisi rodio." Dete pita: „Znam, nisam se rodio, ali gde sam bio?". Pitanje je jednostavno, ali odgovor nije. Odgovorom: „Nigde", izazivate novi niz pitanja ali i na izvestan način, povređujete dete. Jedno od rešenja je: „Bio si u mojim mislima."

Slično je i sa umrlim osobama. Ukoliko dete pita: „A gde su oni sada?" odgovor koji je pomirljiv za različite vere, običaje, kulture... a istovremeno i sasvim istinit, jeste: „Oni su sada u našim mislima." Koristeći prvo lice jednine, možete reći detetu i: „Meni će uvek biti teško što osobu koje više nema, ne mogu da vidim, dodirnem, zagrlim... Ali zato, u mislima mogu da je prizovem kada god hoću, dovoljno je da se setim. Sve dok ga/je pamtim, on/a je sa mnom i praviće mi društvo, možda u mislima mogu sa njim/njom, čak i da razgovaram, biće uvek tu uz mene... Obogatio/la je moj život, srećan sam što sam ga/je poznavao. Mislim i da je njegov/njen život bio lepši zahvaljujući tome što smo mi poznavali i voleli njega/nju."

Zaista, gde odlaze oni kojih više nema? Odlaze na najlepše mesto na svetu. U naša srca, zauvek.

Jelena Holcer

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.