Istina unutrašnjeg srca

Šta bi se desilo kada bismo zaista mislili svojim srcem? Da li bi to bio univerzalni jezik koji bismo svi razumeli ili bi nam jezici i dalje bili pomešani?

istina unutrasnjeg srca

istina unutrasnjeg srca

Mnogi drevni narodi (Egipćani, Semiti) smatrali  su da se proces razmišljanja ne odvija  u mozgu, već u srcu. Savremeni čovek rođen na ovim područjima, mada često koristi  izraz „slušati svoje srce“, čim je reč o razmišljanju,  prebacuje pažnju na um, mozak ili glavu. Šta bi se  desilo kada bismo zaista mislili svojim srcem? Da li bi to bio  univerzalni jezik koji bismo svi razumeli ili bi nam jezici i  dalje bili pomešani?

Osluškujući srce

Često možemo da čujemo ili pročitamo savete koji uzdižu glas srca do božanskih visina. Nažalost, podjednako često nailazimo  na ljude koji koriste fraze tipa „Srce mi je reklo da je  to prava stvar koju treba da uradim“ ili „Ja samo pratim svoje  srce“, kako bi opravdali svoje sebične ili neetične ciljeve. Na  isti način, srce vam uporno može govoriti da voli nekog ko  mu ne uzvraća ljubavlju. „Slušajući srce“ možemo zaglibiti  daleko od onog što bismo nazvali zadovoljnim ili srećnim  životom. Opet, s druge strane, ignorišući svoja osećanja i ravnajući  se isključivo prema razumu, postajemo kruti i emotivno  izolovani. Gde nastaje zbrka?

Da bismo lakše razumeli šta se tu događa, možemo da zamislimo  da imamo dva srca. Spoljašnje srce je ono koje reaguje  na spoljašnji svet i stremi ka nedostižnom, i kome stalno  treba pažnja, pohvala, potvrda ili zaštita. Unutrašnje srce je  dublje i skrivenije, ono je „sedište duše“ i ako ga zalivamo pažnjom, uzvratiće nam plodovima topline i mira.

Ko koga vodi?

Spoljašnje srce vođeno je nezadovoljenim potrebama i zato  je često impulsivno, sklono usponima i padovima, zanosima i  teskobama. Zavisno je od tuđih pogleda i „svojeglavo je“, do  njega ne dopire glas razuma. Zbog toga često možemo da  čujemo ljude kako se žale: „Sve znam, ali ne mogu drugačije“  ili „Volim ga iako je grozan prema meni“.

Kada se „srce sluša“ mimo razuma, lako je zavarati se. Koliko  god bili uvereni u čistotu svojih želja, ako se naše težnje  ne ostvaruju već nas čine nesrećnima ili izolovanima, treba da  budemo iskreni i priznamo sebi da zapravo sledimo neku nezadovoljenu  potrebu. To priznanje je prvi glas razuma. Sledeći  korak je otkrivanje onoga što leži u podlozi tog vezujućeg  i iscrpljujućeg emocionalnog obrasca.

Unutrašnje srce je ono do kog stižemo uz pomoć razuma, a  ne uprkos razumu. Ono je izvor našeg unutrašnjeg mira i ne  možemo ga čuti ako um stalno brblja: „Jesam li bolja od nje?“,  „Njemu je zapravo stalo, ali ga je strah da to pokaže“, „Imam  trideset pet godina, a sama sam“ i slično. Um koji se vrti oko  samopotvrđivanja u dosluhu je sa spoljašnjim srcem. Oni su  deo iste šeme, zajedno stvaraju emotivno-mentalne uzorke,  obrasce koji maskiraju naša autentična osecanja.

Tipičan mehanizam kojim se jača delovanje iz spoljašnjeg  srca jeste stalno upoređivanje s drugima. Kada nam  je u fokusu ono što nemamo (skup auto, zgodan partner, savršena linija i slično), onda ćemo to sa zavišću gledati kod  drugih i tako samo jačati svoj osećaj nedovoljnosti. Iz te  unutrašnje nedovoljnosti neko će potonuti u apatiju, a nekom  će se probuditi želja za takmičenjem, pa će sve ono što mu nedostaje pokušati da stekne. Međutim, uvek ce biti onih koji su bolji, lepši, pametniji, bogatiji ili uspešniji od  nas. Uvek će tu biti neko ili nešto što može da produbi naš  osećaj nedovoljnosti.

Unutrašnje srce caruje (odnosno miruje) na dubljem nivou  našeg bića i u saradnji je sa „tihim umom“. To ne znači da do njega možemo jedino ako uđemo u stanje nirvane ili tek kada zadovoljimo sve svoje „površne“ emocionalne potrebe. Do njega stižemo shvatajući obrasce koji su nas  održavali u neprestanom ogledanju u očima drugih i  privatajući da sve te brojne sabotirajuće misli nisu baš tako  bitne. One ne opisuju naše biće, već „nešto“ u nama. One  opisuju deo nas kome stalno nešto fali i treba. Literatura zasamopomoć taj „deo nas kome stalno nešto fali i treba“  naziva egom, mada je ego u zapadnoj psihoanalitickoj tradiciji,  iz koje je taj izraz zapravo potekao, sasvim nešto drugo.

U zapadnoj misli, ego nije isto što i taština, sebičnost ili egoizam. To je psihološka struktura koju ima svako od nas i  koja nam, između ostalog, omogućuje da imamo svest o sebi i kvalitetno testiramo realnost.

Osoba sa slabim egom je iz te druge perspektive osoba  „slabog karaktera“, nestabilna, s malo samopouzdanja. A da  bismo smogli hrabrosti da otvorimo svoje srce drugima, najpre  moramo da imamo osnovno poštovanje prema sebi samima.  Teško da ćemo moći da se otvorimo za ljubav ako nam  nedostaje samopouzdanje.

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.