Zahvalna za sva iskušenja

Ljudima nedostaje, u stvari, slobodno predavanje životu i podnošenje bez straha svega što on donese, kaže rediteljka Ivana Vujić.

„Ozbiljna i zavodljiva, mudra i naivna, odlučna i nenametljiva, sigurna i ranjiva, posvećena ljudima, a usamljena...“ krokiju kojim je jednom prilikom opisana pozorišna rediteljka Ivana Vujić mora se dodati i topla i sugestivna, dok zagovara život velikog intenziteta. Uvek je u crnom s dve snažne crvene nijanse, od kojih je jedna uvek ruž na usnama. Takav styling je njena uniforma, „školska kecelja“ u kojoj se dobro oseća.

„U mom životu ne postoji prosečan radni dan. Krećem rano od kuće, ceo dan imam posla, pa i uveče moram da budem prikladno odevena. Od svakog dana očekujem da me iznenadi, ali čovek mora da se kreće da bi se to desilo. U nekoj situaciji dobija, u drugoj gubi, ali to je baš onako kako treba da bude. Svet je uplašen od gubljenja, a to nije nikakva tragedija. Kada preživite nešto teško, od toga dobijete veliku snagu, svest da, ako ste preživeli jednu teškoću možete i druge“, kaže naša sagovornica.

Ivana Vujić, rediteljka i profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, jedna je od najkontroverznijih i najuspešnijih pozorišnih reditelja savremenog srpskog teatra. Ona je reditelj u pozorištu i u životu. U oba slučaja je ekscentrična: ne poštuje pravila, ne sledi nijednu školu i ne sluša savete. Sebe ne doživljava kao umetnika tvrdeći da je običan majstor, „izvođač umetničkih radova“. Uvek na ivici ekstravagancije, u stalnom traganju za modernošću i u osluškivanju svetskih kretanja, ova rediteljka je na scenama Srbije, Slovenije, Nemačke, Italije... postavila 85 predstava i postala sinonim za modernost, nov i nekonvencionalni dramski izraz. Osnivač je i direktor Beton hala teatra. Dok režira nalazi se u nekoj vrsti groznice, uvek se oseća kao da radi prvi put, kao šaman koji će iz svojih glumaca da izvuče nešto novo, nešto što ni oni sami nisu svesni da poseduju. I uvek ima veliku tremu. Ima ćerku Helenu od deset godina koju je rodila u braku s Radoslavom – Rašom Komincem, pesnikom i proznim piscem.

„Život ne mora da bude samo lep, spremna sam na svaku vrstu iskušenja i zahvalna za svako koje me snađe i kroz koje ću prolaziti“ - zvuči ili kao iskaz nekoga ko nije bio suočen s velikim iskušenjima ili kao stav veoma hrabre osobe? “


„Iskušenja su naporna, ali su dobra jer su veliki životni mečevi. Ona nas suočavaju sa životom kakav stvarno jeste svojoj autentičnoj surovosti, jer on nije poslastičarnica jeftinih slatkiša. Istina je da nas ono što nas ne uništi osnaži, zato što proširi naše osetljivosti pa sve možemo da pogledamo sa još nekih strana. Problem savremene civilizacije je to što ona izbegava iskušenja, život se izmestio iz stvarnosti koja je postala dekor nekog spektakla. Ljudi ne znaju šta im fali, jer je naizgled sve tu: sve mašine koje mu olakšavaju život, šoping molovi, hoteli s pet zvezdica i all inclusive usluge... Ono što im fali je, u stvari, slobodno predavanje životu i podnošenje bez straha svega što on donese. Lepota života počinje od velikih napora, a podnošenje donosi uspenje. Svaki čovek ima dobrog u sebi i ume da uzvrati velikom ljubavlju i entuzijazmom, samo treba verovati u njega. Uvek kažem da, kada nam je pomoć potrebna ona možda neće doći od nekoga ko je moćan, nego od onoga ko ima veliko srce. Važni ljudi, u velikoj buci događaja u kojoj se po pravilu nalaze, ne umeju da odrede prioritete, a obični ljudi shvataju da je pomoći drugome veoma važno i da pomažući nekome, u stvari, spasavamo sebe.“

Verujete, takođe, da podnošenje gradi dostojanstvo čoveka?

„Kada se pitamo o smislu života, do odgovora, recepta, sigurno nećemo doći, možda samo do dijagnoze. Ne mislim da on mora da bude samo lep. Velike krize, preokreti, bol – sve to pripada životu i gradi njegovu punoću. Bez obzira na veliku surovost i tegobu života, čovekova dužnost je da prostor svog vremena koji ima pred sobom, a svako ga ima, ispuni stvaralačkim radom. To se odnosi i na rad krojača, obućara, frizera, konobara... svako ima šansu da radeći vodi dostojanstven život u kome će voleti, radovati se, patiti i podnositi život. U podnošenju je dostojanstvo čoveka. Jasan primer za to imamo u slikama iz Japana jer vatrogasci, inženjeri i svi drugi koji rade na tim nuklearnim postrojenjima odlaze tamo da se žrtvuju. S kakvim samo dostojansvom oni započinju svoj dan! To podnošenje u svačijem životu, ma koliko nam se život činio pun nepravdi i napora, nije nikakvo unižavanje, nego herojski čin zato što to znači da ste razumeli život, prihvatili ga takvog kakav je. U tome smo svi jednaki, kao što smo i u životnom kraju svi jednaki.“

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.