Savremeni cirkus: umetnost između igre i sna

Ma koliko izgledao nestvarno, razigrano i lepršavo, cirkus iza svojih kulisa, kostima, šminke i pokreta koji oduzimaju dah skriva veliki rad, kreativnost, fizičku spremnost i disciplinu, koji daju novi smisao pojmovima posvećenosti i motivacije.

U svojim tridesetim godinama, Tamara Jeremić – cirkuska, a pritom i likovna umetnica, ostvaruje fantazije iz detinjstva, izvodeći performanse na svili, plešući sa vatrom i hodajući na štulama. Svojom pričom nas uvodi u jedan umetnički i posvećenički život savremenog cirkusa koji funkiconiše kao velika porodica, dok spaja svestrane cirkuske umetnike sa svih krajeva planete.

Cirkus je poseban univerzum koji ruši sve elitističke predrasude, dajući da ljudi svih boja, veličina, socijalnog statusa, materijalne moći, pola i godina, uživaju u šarenolikom i zahtevnom performansu koji ovaj alternativni tetar nudi. Malo ko ostaje imun na cirkuske predstave, a možda ih najbolje razumeju i osećaju deca, još uvek neukalupljena. Istorijat cirkusa koji je prevalio dugačak put pod šatorima, otvorenim nebom, vozovima i drumovima, prati našu civilizaciju u korak još od vremena pre nove ere, donoseći nam i svoju savremenu verziju. Deo tog toka je i naša sagovornica, kao i organizacija u kojoj radi – Inex cirkus teatar. Zajednički, oni čine da i Beograd bude deo savremene umetničke svetske slagalice. Cilj im je širenje cirkuske umetnost i kreiranje lepote i magije na sceni, koja se, kako Tamara kaže, stvara zajedno sa publikom, u trenutku. 

Božanstveni dar: umetnost igre inspirativnog baletskog izvođača i koreografa Miloša IsailovićaBožanstveni dar: umetnost igre inspirativnog baletskog izvođača i koreografa Miloša Isailovića"Talenat je nešto što Bog, pri rođenju, odredi. Zamišljam kako ti stavi neku kapicu na glavu i kaže: Evo, ti ćeš biti plesač.…

Kada kažemo cirkus, ljudi neretko zamišljaju tradicionalni cirkus sa životinjama i „ljudima od gume”. Možeš li, pre svega, da nam definišeš koncept savremenog cirkusa?

Da, to je ustaljeno poimanje i, nažalost, kod nas i dalje popularno, a zapravo je u pitanju predrasuda, jer većina ljudi ne poznaje koncept savremenog cirkusa. Ono što savremeni cirkus deli od tradicionalnog jeste to da nema upotrebe životinja. U savremenom cirkusu postoji multidisciplinarnost, u smislu povezivanja najrazličitijih umetnosti u jednu (spoj tradicionalnih cirkuskih veština sa scenografijom, kostimografijom, glumom, muzikom, plesom...). Ovako kreirana celina može biti izvedena i u pozorištu i na ulici. Savremeni cirkus, dakle, ima i tendenciju da osvaja razne prostore, i da bude primenjiv na raznim mestima kroz performans. Početak savremenog cirkusa vezuje se za sedamdesete godine prošlog veka, kada je u svetu bilo prisutno globalno širenje svesti (1968. godina kao prekretnica u razmišljanju). Baš tih godina počele su da se razvijaju prve trupe savremenog cirkusa, koje su odbijale tradicionalni koncept sa upotrebom životinja u nastupima, kao i obavezno prisustvo tzv. Ring mastera (najavljivača performansa). Čitav taj period označio je zlatno doba umetnosti performansa, kada je i nastala potreba za fuzijom različitih disciplina, što se prenelo i na cirkus.

Svakako, ono što je ostalo kao tačka spajanja tradicionalnih i savremenih elemenata je, i dalje, sam performans, odnosno, discipline koje su i danas u fokusu cirkuskih nastupa: vazdušne akrobacije, žongliranje, vožnja monocikla, akro-balans, kontorcionizam, hodanje na žici, hodanje na štulama... Uvode se i nove dimenzije ovih veština. Tako se, recimo, iz vazdušnih akrobacija na vertikalnom kanapu razvio novi rekvizit – svila ili akrobatska tkanina, a iz najpoznatijeg vazdušnog rekvizita, trapeza, vazdušni obruč ili ring, i njegove dalje varijacije. Zajednički je takođe i način života i način izvođenja. Savremeni cirkusanti dosta putuju, kako zbog edukacije, tako i zbog izvođenja. Putujući način života je važna karakteristika cirkusa kao takvog i bitna poveznica tradicionalnog i savremenog koncepta. Naravno, cirkuski šator se i danas koristi, kao mesto susreta, radionica, performansa, ali nije nužno jedino mesto na kom se cirkus događa. Takođe, reakcija publike koja je uvek direktna i postoji bez obzira na obrazovanje, status, pol i godine je nešto neprolazno. Ljudi jako dobro reaguju na cirkus i ne treba im znanje i posebna edukacija da bi bili oduševljeni, zainteresovani i da bi doživeli cirkuski performans. Interesantno je i da deca obožavaju cirkus. Bio savremeni ili tradicionalni, deca podjednako uživaju u njemu. Cirkus spaja najraznovrsniju publiku.

Igra uma i tela: ples Tamare Pjević objedinjuje pokret i misao u jedinstveno "flow" stanjeIgra uma i tela: ples Tamare Pjević objedinjuje pokret i misao u jedinstveno "flow" stanjeKao misleći i čulni proces, ples nam pruža mogućnost da utonemo u čitav svet jedne osobe, ali i da zaplovimo na nečijim idejama…

Na Zapadu postoje cirkuske akademije, a dodeljuju se i stipendije za iste. Na kom nivou je savremeni cirkus u Srbiji, da li smo u toku sa svetskim trendovima, i šta bi podrazumevala standardizacija cirkusa?

Kod nas cirkus u tom obliku postoji poslednjih desetak godina, kada pojedine organizacije i pojedinci razvijaju ovu disciplinu. Pored Inex cirkus teatra, čiji sam deo, i koji je malo „mlađi“, tu su i Cirkusfera, Ludifiko, Kreativni pogon, Master i Margarita... To su organizacije koje su trenutno aktuelne kod nas, a bave se savremenim cirkusom. Bitno je reći da je sve i dalje na nekom eksperimentalnom nivou zato što ne postoji institucija koja zvanično podržava cirkus, tako da nabrojane organizacije rade podjednako i na edukaciji i na performansu. Ujedno, edukujemo i sebe. Kao pripadnici tih organizacija, mi redovno odlazimo na razne radionice i seminare kod stranih instruktora, ali to je i dalje sve neki individualni put. Organizacija čiji sam deo, Inex cirkus teatar, razvila se iz starije organizacije, Cirkusfere, čiji sam rad pratila od početka, iz publike. Obe organizacije su nastale u jednom širem kontekstu alternativnog kulturnog centra (Ineks, Bigz). Tu su se okupljali umetnici raznih orijentacija, čija je interakcija otvarala put umetničke slobode i slobode izražavanja – ovakve, nezavisne kulture bi trebalo da bude više.

Došla sam u Inex kao umetnik i publika, da vidim kakav je program, i onda sam počela da sarađujem sa raznim umetnicima na različitim projektima, da bih na kraju najviše bila privučena cirkusom. Cirkusfera je nastavila svoj rad koji je više koncentrisan na edukaciju, kao i na organizovanje festivala Cirkobalkana, a Inex cirkus teatar je više okrenut performansima. Postoji, dakle, scena, saradnja, i radimo slične stvari. Standardizacija bi podrazumevala da postoje, na primer, nazivi određenih pokreta, kao u savremenoj igri ili baletu. Da postoji objekat (ili objekti) koji obezbeđuje država i koji je namenjen cirkuskim organizacijama za vežbanje. Takva standardizacija postoji u klasičnim cirkuskim školama, ali te škole su vrlo daleko od nas i mi još uvek nemamo pristup tim znanjima i mogućnostima. Kada shvatite kakav je položaj savremene igre, ili savremene umetnosti uopšte kod nas, takav je i položaj savremenog cirkusa, samo malo gori, jer cirkus je ipak mlađa disciplina. Bilo bi značajno kada bi postojala malo veća podrška zvaničnih institucija za rad lokalnih grupa u ovoj oblasti i kada bi se prepoznala umetnička vrednost svega. Publika jeste zainteresovana, ali to nije dovoljno sve dok društvo tako malo vrednuje umetničke prakse i njihove potencijale.

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.