Razgovor sa piscem Andrijom Jonićem: priča o slobodi i zajedništvu

Andrija Jonić je mladi pisac i autor knjige „Refren”, u kojoj se trudi da se otisne u nepoznato, i da kroz relativizovanje vremena, prostora i svega što poimamo kao našu stvarnost, uđe u sopstvene dubine u kojima zvezde sijaju snažnijom svetlošću, preplićući se sa morima, gradovima i snovima. Put kojim se ređe ide i potraga za odgovorima koje ne žele svi da čuju, inspirisali su nas da detaljnije popričamo o knjizi, samom autoru, njegovim uverenjima i univerzumu koji se krije u svakome od nas.

Zanimalo me je da li su određeni pisci uticali na Andriju prilikom stvaranja „Refrena” i zašto je izabrao fikciju i fantastiku kako bi preneo svoju poruku i kritičko mišljenje. Odgovorio mi je da je ideja za pisanje knjige bila čista samospoznaja. Ipak, ne isključuje ni mogućnost da su neke od ranije primljenih informacija pronašle svoj put iz, kako kaže, nesvesnog, pravo do papira. „Volim da kažem da Refren u sebi nema trunku fikcije i fantastike. Refren je, nažalost, naša realnost.” U jednoj noći koju pripovedač romana provodi uz čašu vina rashlađenu snegom s prozora, niotkuda se pojavljuje misteriozna žena… I tako počinje „Refren”. Sagovornik mi objašnjava da je njegova prva inspiracija ušetala kroz prozor, baš kao što je napisano u njegovoj knjizi. Od tog trenutka, kaže, u njegovoj glavi inspiracija neprestano šeta, priče se same razvijaju, a likovi stalno razgovaraju, dolaze i odlaze bez najave. Jedina strepnja koju ima jeste ta da li će ga čitaoci razumeti dovoljno dobro da zaista nešto promene u sebi i oko sebe. Sagovornik i sada radi na novom romanu, ali i na projektu Kvazar koji ima za cilj podizanje nivoa svesnosti pojedinaca u vezi sa „destruktivnim i veštačkim svetom” u kome živimo. Ipak, zbog težnje da se uklopimo baš u taj veštački svet i sistem, potiskujemo svoje potencijale i talente. Ono što ljudi nazivaju talentom, Andrija naziva spojem okolnosti i uložene energije. Kaže mi: „Za Mocarta se priča da je bio čudo od deteta, ali realnost je da je on samo jedan od retkih koji je u to vreme posedovao klavir. Dakle, za ostvarivanje ’talenta’ bitne su okolnosti (početne mogućnosti), pre svega, a zatim uložena energija da se određene želje i potrebe ostvare. Ja od svojih želja ne bežim, a potrebe su mi prilično jednostavne, tako da se može reći da mi polazi za rukom da sve to nekako uklopim.”

Portret umetnice Olivere Inđić: fotografije koje love beskrajPortret umetnice Olivere Inđić: fotografije koje love beskraj„Neverovatno mi je teško da lepo sklopim rečenice. Zato me i očarala ta moć slike, crteža, pokreta. Jednom sam napisala da mi je…

Sve što mi je ispričao, podstaklo me je na razmišljanje da li je osnovna potreba čoveka da ostavi trag za sobom i da li naš život ima smisla ukoliko ga proživimo ne ostavljajući nikakvo nasleđe. Andrija mi je objasnio da ne postoji nikakva urođena potreba za nasleđem, jer, kaže, život ništa konkretno ne traži od nas. Nastavlja govoreći da „ako bi ljudi sutra nestali sa planete, ništa se spektakularno ne bi dogodilo, jer ne bi bili prvi, a ni poslednji u toj smeni oblika života. Veoma je važno shvatiti da univerzum nema plan za nas, nema predodređeni smisao i ne zna da nas nabroji sve po imenima, pa ipak, mnogima je lakše da žive s uverenjem kako se sve odvija po nekom unapred zadatom planu, nego da rade na sopstvenom planu, da ga stvaraju. Smisao nije nešto što je unapred zadato, već opcija koja može da se uključi, ali i ne mora. Izmisliti smisao, u tome je smisao.”

„Ti baš smešno razmišljaš. – reče ona. – Ocene nisu merilo ničega. Kaži mi, želiš li da pišeš?” Jedna od rečenica iz knjige Refren. Da li smo sebe previše ograničili merilima, normama, ocenama i kako da iskažemo „svoju” istinu?

Iz nekog nepoznatog razloga mi volimo da nas sopstvene kreacije pojedu. Na početku, čovek dozvoli svojim izmišljotinama da ga ograniče, a nakon nekog vremena, one ga obuzmu do te mere da ih čovek predstavi sebi kao jedinu realnost, kao jedinu istinu. U ratu, jedna vojska strogo veruje da ubijanjem druge vojske ostvaruje „svoju istinu”. Druga vojska napada i ubija tu „suparničku” vojsku, verujući, sa druge strane, u neku „sopstvenu istinu”. Međutim, koja od tih „istina” je prava?

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.