Preko Himalaja korak po korak

Svoje iskustvo, sve što znam, sve što sam naučila i proverila, a verujem da bi drugima bilo od koristi, treba da podelim sa ljudima, kaže istoričarka umetnosti Saša Ćirić.

Kao i svaka druga – i Stručna biblioteka Fakulteta primenjenih umetnosti ima onaj poseban, jedinstven miris starih knjiga, antologija, kataloga pohabanih omota, koji su promenili stotine boravišta i vratile se u svoje stanište na Kosančićevom vencu u Beogradu da dremaju do sledećeg gostovanja. S prozora njenih soba otvara se pogled na Dunav nad kojim lebde pramenovi magle. Pod nogama vam, skoro otmeno, škripi parket, a odnekud, s nekog uređaja, čuje se muzika: Houpove „Romanse za čelo“.

Aleksandra – Saša Ćirić, istoričarka umetnosti, bibliotekarka, jedna od osnivača Udruženja za zdrav život Čio, smatra da je nagrađena što radi „tako božanstven posao – na tako divnom mestu“ iako ne razume zašto je pozvana na ovaj intervju kad su njena opredeljenja skromnost i jednostavnost, kad živi sasvim običan život.

„A opet – možda baš zato što živimo u vremenu koje umesto suštine favorizuje površne vrednosti. Svoje iskustvo, sve što znam, sve što sam naučila i proverila, a verujem da bi drugima bilo od koristi, treba da podelim sa ljudima. Zato što sam u svakom trenutku ono što jesam i zato što svakom ćelijom svog bića osećam da postojim“, kaže Saša.

Posle završenih studija istorije umetnosti najpre je radila u Francuskom kulturnom centru. Imala je fantastičnu platu, ali evropsko radno vreme, i zaključila je da novac nije najbitniji, da je ona osoba koja bira da ima manje para a više vremena za male, a najvažnije stvari u životu. Posao u biblioteci je stvoren za nju jer voli umetnost, rad s mladim kreativnim ljudima. Voli lagani proces tokom koga onima koji najčešće ne znaju ni šta hoće, ni za čim tragaju, otvara riznicu znanja u pokušaju da ih zainteresuje i usmeri ka izvorima informacija koji će ih nadahnuti, pomoći im da se izraze i razvijaju. „Vrata biblioteke su membrana, otvaraju ih samo oni koji traže.“

Pre godinu dana, otvorili ste i vrata porodične kuće za „Čio“ centar u kome se vežbaju joga, pilates, taj či, či gong, buto ples... Otkud vi u svetu ovih veština?

„Moja deca – ćerka, sin i ja osmislili smo koncept za one koji žele da sa instruktorima vežbaju neku od tih veština, da popiju čaj, slušaju seminare, razmene misli... Tako je nastalo udruženje za zdrav život Čio (zdrav, poletan), ali u dalekoj etimologiji značenje ove reči povezano je i sa istočnjačkim Chi (či – životna energija). I zaista, ljudi koji se okupljaju u našem Centru su posebni, oni su tragaoci iste vrste kao čitaoci vašeg magazina: radoznali, otvoreni, hrabri, željni da urade dobre stvari za svoje telo, um i dušu. Razvijamo holističku svest, interesujemo se za drevna znanja – ali i za granična područja savremene nauke, bavimo se kreativnim istraživanjima ličnosti kroz pokret (tribal fusion, flamenko) – menjamo se, razvijamo, usavršavamo. Ja svakog dana vežbam taj či i či gong, a posle nekog vremena jasno sam prepoznala stanje opuštenosti, harmonije duha i tela.

I nešto čega ranije nisam bila svesna: kao i svaki drugi um i moj je nemiran, brbljiv, skakuće na sve strane, luduje, stvarjući kakofoniju u glavi. To možemo da sagledamo tek kad se primirimo, a u tome nam pomažu ove tehnike. Osim toga, one nam omogućavaju da upoznamo svoje telo, jer su nas život u gradu i ubrzanje vremena koje svi prepoznajemo, odvojili od poruka koje nam naša tela šalju. Svako od nas je mikrokosmos kroz koji kruži energija, prisutni smo u ovom fizičkom svetu, telo je naša ljuštura, moramo da ga volimo i čuvamo. Pod brigom podrazumevam sve: od higijene, preko fizičke aktivnosti, energije koju mu dajemo hranom, svetlosti, mira koji smo dužni da mu obezbedimo. Upoznala sam se s dosta istraživanja na ove teme i shvatila da je suština svuda ista i da su sve te stvari jednostavne: budi u skladu sa sobom i prirodom. I ne žuri. Šta god da radiš budi posvećen, predan, smiren. Svi znamo da postoji životna energija koja kruži i životna svila koja nas povezuje međusobno, a zatim i sa prirodom i kosmosom, ali to se događa tek kad smo smireni i utišani.“

Šta za vas označava pojam „živeti u skladu s prirodom“? Čemu vas sve priroda uči?

„Priroda je mudra i sve najvažnije lekcije izviru iz nje, a nebo, more, drveće, cveće, vrapci... su naši učitelji. Stalna je i promenjiva, u savršenoj ravnoteži i harmoniji... Čovek je dete prirode, ali u procesu civilizacije postao je njena suprotnost. Zato je u njemu ogromna količina usplahirenosti i nemira – silno čeznem za nenametljivom simbiozom među ljudima kakvu vidim u prirodi. Kad uđeš u šumu  korak počne da ti se menja, usklađuje se s ritmom šume. U prirodi nema foliranja, nema laži, tako je, kako je. Hladno je, vlažno je, oluja je... Sve ima svoj razlog u spirali života.

Kad osetiš da si deo prirode, počneš da voliš svaku manifestaciju života. U veličanstvenosti i doslednom spokojstvu prirode naslućuje se neverovatna moć. U prirodi nema smrti, samo večan život koji se uvek iznova i iznova rađa. Zdrave energije ima više u onima koji ne remete zakone prirode. Mi smo evolucijom stekli misleći um, ali to ne znači da smo došli do stepena na kome nam naš um postaje istinski prijatelj. Evo, čime je preokupiran vaš um u ovom trenutku: deca, novac, kupovine, posao, zdravlje...?

I sve to pomešano je sa žaljenjem za prošlošću, strahovima pred budućnošću, sumnjama, razočaranjima i drugim negativnim osećanjima. Sve se sukobljava i smenjuje, a mi nemamo nikakve koristi od toga. Znate li šta rade vrapci na kiši? Beže pod strehe, zgrče se i zavuku glave pod krila. Neee, nešto sasvim drugo – izvuku glave, dignu ih ka nebu sa kljunovima kao gromobranima i repovima opuštenim ka zemlji da bi im se voda slivala preko glave niz telo i rep. Verujem da su istinska priroda svačijeg istinskog, suštastvenog Ja – sklad i dobrota. Žao mi je kad vidim da ljudi tumaraju, skreću sa svog iskonskog puta, beže pod izgovorima raznih samozavaravanja. Po ugledu na Prirodu treba da budemo spokojni, jaki, istrajni... Priroda ima svoj poredak i bogatstvo koji mogu da nas nauče kako da plemenito živimo život: s ljubavlju za druge i brigom za sebe.“

Rođena je u, za ono vreme, imućnoj, patrijarhalnoj beogradskoj porodici i još u detinjstvu naučila da materijalno nije najvažnije, da nije podrazumevajući izvor mira i spokoja. Bila je najstarije od troje dece u porodici, a kuća u kojoj su odrastali uvek je mirisala na kolače i bila puna prijatelja. Njen otac je bio advokat, majka lekar. Dobila je mnogo topline u detinjstvu, posebno od oca koji ju je zvao „sine“ i usmeravao je na učenje stranih jezika, pa Saša danas govori engleski, nemački, francuski, italijanski i španski jezik. Otac joj nije pričao bajke, ali je ona uspela da sačuva detinji deo sebe, pa i dalje ushićeno voli priče, čarolije i bajke i obožava da se igra!

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.