Pokretač vitalne sile

Nikad ne smemo da pomislimo da nešto znamo, jer to zaustavlja naš razvoj, kaže Vladimir Holodokov, osnivač prvog domaćeg Udruženja za širenje i unapređivanje klasične homeopatije.

Samo jedan svoj iskaz Fridrih Niče nikada nije dovodio u pitanje: "Postani ono što jesi"! Da li je Vladimir Holodkov postao ono što jeste ako je između ostalog: osnivač (2005) i direktor Similimuma, prvog domaćeg Udruženja za širenje i unapređivanje klasične homeopatije, docent na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu gde predaje menadžment i informaciono-komunikacione tehnologije, Aikidoka, autor brojnih naučnih i stručnih radova, udžbenika Primenjena informatika i knjige Homeopatija - nežna medicina, i još toliko toga. Da li je postao ono što jeste?

"Niče je moj omiljeni mislilac i filozof poznat između ostalog po svojoj tvrdnji da je čovekova volja za moć najsnažnija sila, misleći na potrebu za razvojem ljudskih potencijala - sposobnosti, svesti, znanja, veština", kaže Vladimir. Otkad znam za sebe bio sam radoznao; pitao sam se zašto čovek toliko brine o svom zdravlju kad ono nije svrha, nego alat za realizaciju života. Verujem da sam na dobrom putu da pomirim svoje duhovne, etičke i materijalne aspekte života, a da pritom nikog ne ugrozim i da niko ne ugrozi mene. Da li sam uspeo da postanem ono što jesam? Nikad ne smemo da pomislimo da nešto znamo, jer to zaustavlja naš razvoj, pa zato ne bih na to pitanje stavio tačku nego zapetu, jer nastavljam da tragam. Iako sam sada u zrelim godinama, moja radoznalost me vodi u nove predele učenja: od jeseni ću recimo kod jedne svoje pacijentkinje koja se bavi keramikom početi da učim kako da oblikujem kaolin i pravim terakotu.

Vladimir je rođen u Beogradu gde su ga deda po ocu, koji je bio operski pevač i baka koja je bila pijanistkinja u Narodnom pozorištu natopili muzikom, a on je tu ljubav preneo na svog sina Ilju koji je danas profesionalni trombonista i trubač. U Novi Sad se vratio s majkom koja je rodom iz tog grada kada su mu se roditelji razveli, ali je u prestonicu ponovo došao na studije gde je upisao i završio Elektrotehnički fakultet. Sagledavajući vreme kao vredan i nenadoknadiv resurs posle studija vratio se u Novi Sad jer je želeo da živi u gradu u kome se svuda može stići biciklom ili peške. U Beograd ga ipak često dovode Similimum i kulturni sadržaji. Urođena radoznalost stalno ga je mamuzala da otkriva i istražuje nova polja: bavio se gimnastikom, jogom, karateom, aikidom, transcendentalnom meditacijom, autogenim treningom, ali je (na sreću) tehnička fizika bila snažan lenger koji mu je davao uzemljenje.

"Odrastao sam uz majku Mariju koja je bila krojačica i očuha, izuzetnog čoveka, od koga sam mnogo naučio. Kod oca, koji je bio novinar, živeo sam za vreme studija i provodio raspuste. On me učio iskrenosti, poštenju i toleranciji, pa su mi zato toliko važni čisti komunikacioni kanali među ljudima. Ne podnosim poluistine kakvih je (recimo) puna naša politička scena... tu bi možda homeopatija mogla da pomogne", kaže Vladimir osmehujući se, kao neko ko zna tajnu. "Rad i disciplina su bile stalne poruke koje sam dobijao u porodici, ali su one izvirale i iz svih diciplina kojima sam se bavio. Učen sam da volim ljude, prirodu, biljke, životinje, da osnova mog života budu ljubav, samilost i solidarnost".

Verujete li da samo ranjeni iscelitelj može zaista da leči?

"Kao beba od osam meseci oboleo sam od infektivnog meningitisa. Imao sam klasične simptome gripa, ali me majka iz opreza odvela na Infektivnu kliniku u Beograd. Imao sam sreću da me primi čuveno ime srpske medicine, profesor dr Kosta Todorović, koji me je lečio streptomicinom, jednim od prvih antibiotika, u to vreme jedva poznatim područjem u smislu doziranja i ishoda. Mnogo godina kasnije, u jednoj enciklopediji sam pročitao da je te, 1951. godine, smrtnost od te bolesti u Srbiji bila 87 odsto. Spadam dakle u onih 13 odsto preživelih, od kojih samo dva, tri procenta prolaze bez ikakvih posledica. Ja se nisam provukao jer kao posledicu tog lečenja imam oštećenje sluha i centra za orijentaciju, moj govorni aparat se sporije razvijao, pa me majka godinama vodila kod logopeda. I danas postoje dva glasa koja ne uspevam kvalitetno da izgovorim, ali odbijam da dalje na tome radim, jer je rad s logopedom velika tortura".

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.