Maraton ka svojoj viziji

maraton_ka_svojoj_viziji_2.jpg

Kako otkriti najdubljeg sebe

Iz njegove, za tekst u novinama, preobimne biografije izdvajam još samo ponešto: rođen je u Zrenjaninu, školovao se u Novom Sadu i Berkliju u Kaliforniji, medicinski fakultet završio je u Novom Sadu. Specijalista je i doktor medicinskih nauka.

Kao stipendista Fulbrajtove fondacije doktorat je radio na najprestižnijim Univerzitetima u SAD Stenfordu i Kornelu, a usavršavao se u vodećim institucijama u Evropi, između ostalog i u Skotland Jardu.

U mladosti se posvećeno bavio sportom, bio je plivač, klizač, hokejaš, džudista i trener u svakoj od tih disciplina. Iako nema ni jednu institucionalnu diplomu vezanu za komunikologiju bio je vanredni profesor te discipline na Univerzitetu u Novom Sadu, a bezmalo dve i po decenije u pedesetak zemalja širom sveta predavao je motivaciju, pregovaranje, menadžment vremena i stresa, kao i obuke u formi treninga i seminara, pripreme za javne nastupe, i to čak i nekim predsednicima država.

"Ljudima na predavanjima često govorim da im neću reći ništa novo, da sam tu da ih podstaknem da se zamisle, da postanu svesni svog inventara, da ga reformatizuju i stave u funkciju. Ja jesam životni trener, ali ne da bih nekoga naučio da živi, nego da otkrije najdubljeg sebe i da to stavi u funkciju. Kad imate jasno postavljene principe oni postaju izvor iz koga poteku svi dobri aspekti života."

Nikola je dete rođeno u studentskom braku devetnaestogodišnjaka. Rođen je u Zrenjaninu u kući bake po ocu. Ubrzo zatim njegovi roditelji su se preselili u Pančevo kod babe i dede po majci, isto tako prosvetnih radnika, da bi nastavili studije na PMF u Beogradu. Dobar deo detinjstva proveo je s roditeljima na fakultetu i u kabinetima profesora vukući sa sobom svesku u koju je stalno nešto "zapisivao", a već u tom uzrastu bio je sklon da proziva studente.

"Rođen sam na trpezarijskom stolu u kući moje babe i to verovatno ima veze s mojim hedonizmom i gurmanlukom. Baka je bila prosvetni radnik u Domu za ratnu siročad. Od dece sa zgarišta podigla je 31 čoveka kojima je bila sve: učiteljica, vaspitačica i majka, od kojih samo jedan nije došao na njenu sahranu, a kada sam ga pitao za razlog rekao mi je da ga je bilo sramota jer od sve te dece samo on nije završio fakultet. Moji roditelji su bili mladi i neuki u zadatku odgajanja deteta, pa smo praktično zajedno odrastali i formirali se kao ličnosti. Kada su sedam godina kasnije dobili još jednog sina, on je bio - naše dete. Dobar deo života sam odrastao sa opterećenjem da imam gastrične probleme, a u stvari je to bila posledica neznanja jer su me hranili čistim kravljim mlekom, umesto dvotrećinskim kakvo se daje detetu kad majka ne može da doji.

To je bilo vreme velikog siromaštva, živeli smo u iznajmljenom sobičku u Braničevskoj ulici, sećam se da me je mama u to vreme vodila u Knez Mihailovu ulicu da mi u prodavnici pokaže kakve ćemo kristalne čaše jednog dana imati. Kada sam dobio klizaljke za početnike, nisam imao odgovarajuću obuću za njih pa sam obuo mamine čizmice, stavio klizaljke, digao noge na fotelju i zaspao uživajući u tom pogledu. Kasnije, kada sam postao profesionalni hokejaš poklonio sam nekoliko stotina pari klizajki deci koja nisu mogla da ih kupe. Godine 1959. moji su po zadatku prešli u Novi Sad jer se tamo otvarao Univerzitet. Otac, profesor biobotanike i ekologije pokrenuo je nekoliko katedri, kasnije je postao gradonačelnik Novog Sada i sekretar i osnivač ogranka SANU, a majka je na Tehnološkom fakultetu predavala matematiku. Odrastao sam u akademskom okruženju, svestan ogromne prednosti koju sam tako dobio na samom početku života."

Zašto ste napustili medicinu i počeli da se bavite motivacijom?

"U široj familiji nije bilo nikog ko je imao veze s medicinom, a moj izbor ima veze s egzibicionizmom. Negde u to vreme čuveni kardiohirurg, prof. Debejki je dolazio u Beograd da bi operisao, moj otac je bio podvrgnut jednoj takvoj operaciji, pa sam iako sam kao đak generacije cele bivše Jugoslavije mogao da biram šta ću upisati, shvatio sam da sam devojčicama veo­ma interesantan kad opisujem hiruške rezove i zahvate.

Već kao student dobio sam priliku da asistiram na operaciji koja se iskomplikovala i potrajala 11 sati i shvatio da nemam ni psihičku ni fizičku konstituciju za to, a histologija me je od početka interesovala pa sam odabrao sudsku medicinu - mnogo pre mode forenzičara koja je poslednjih par decenija umarširala u TV serije i filmove. Bio sam vezan za Novi Sad, ali sam mnogo radio u drugim evropskim zemljama i doneo brojne nove tehnike vezane za tu oblast, između ostalog i iz Skotland Jarda. Međutim, kada su moji džudisti, kojima sam bio aktivni trener više od 20 godina u toku ratova 90-ih počeli da stižu na obdukcione stolove, u jednom danu sam medicini i svim funkcijama vezanim za tu oblast rekao - dosta."

Počeli ste da se bavite motivacijom, pogonskim gorivom za uspeh svake ljudske aktivnosti... Kako ste stigli na taj teren i šta su specifičnosti motivacije kojom se bavite?

"Poneo sam iskustva i krenuo dalje. Otišao sam u Ameriku kod prijatelja da razmislim šta bih dalje i jednog dana na televiziji video Tonija Robinsa, američkog pisca i motivatora koji reklamira svoj seminar. Prijavio sam se i to je bila jedna od mojih najpametnijih investicija jer sam shvatio da je to ono što želim da radim ostatak života. Osim toga, vaspitanjem i uticajem okruženja usvojio sam da je čovekova obaveza da stalno pliva uz maticu i radi na sebi. Šta god da mi se dešavalo nastojao sam da shvatim šta su koreni i uzroci toga. Sve što se u meni skupljalo decenijama: iskustva, poznavanje ljudi, kultura i konfesija, istočna filozofija koju sam upoznao kroz sport - bilo je spremno da ga podelim s drugima."

Imate li u vidu, dok podučavate druge da mi živimo u zemlji u kojoj su ljudi umorni, razočarani i ekstremno istrošeni ne samo borbom za opstanak, nego i odsustvom nade?

"Nije problem što u sada u našem okruženju vlada odsustvo materijalnih dobara, nisu ostvarene statusne, ekonomske, materijalne i moralne dimenzije, veći je problem u nedostatku motiva, jasno definisanih ciljeva i rešenosti da se oni realizuju. Svi ljudi imaju želja, ali one su mrtav i često bolan kapital, izvori frustracija i nezadovoljstva ako motivi koji uz njih stoje nisu pokrenuti i stavljeni u akciju. Uspeh je jedna od osnovnih ljudskih potreba, ogromna većina poseduje potreban arsenal intelektualnih, iskustvenih i emotivnih preduslova da ga realizuje, ali na nesreću toga nije svesna ili nije praktično obučena kako da iskoristi sopstvene potencijale. Drugim rečima, dosta ljudi teorijski zna šta treba da radi u životu, ali ne radi praktično ono što zna da treba da radi.

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.