Kreativnost je princip Univerzuma

Jedini način da kvalitetno živimo jeste da uzmemo svoj strah kao jastuk pod mišku i zakoračimo, kaže psihoterapeutkinja Valerija Čabrić Aćimović.

Iza njene kuće u Zemunu smeštena je letnja "dnevna soba"- livada na uzvišenju iznad Dunava. Od žene čija se životna radost oseća već kroz telefonsku slušalicu, mogao se i očekivati tako koncipiran prostor. U toplim danima, ovde je i njena soba za prijem klijenata i mirna luka za čitanje i tihovanje i gostoljubivi salon u kome se prave "VALovanja"- vesele razmene ideja i znanja s prijateljima. Sasvim u skladu sa njenom ličnošću, prostor je "ispražnjen" od suvišnih sadržaja koji zasenjuju i odvlače pažnju - tu su samo trava, drvo, jednostavan sto i pogled na moćni Dunav koji se dole lenjo proteže na svom putu u Crno more. Ovo mesto uliva smireno uverenje da je sve dobro i da će tako uvek i biti.

Na svom sajtu psihoterapeutkinja Valerija Čabrić Aćimović opisuje sebe kao osobu kojoj je kreativnost stil života.

"Tokom svih dvadeset godina zajedničkog života, moj pokojni suprug i ja smo rasli i sazrevali kroz trud da učimo o sebi i pomeramo svoje granice", priča Valerija osmehujući se. "Kreativnost nije poklon koji je Bog dodelio izabranima. Ona je jedan od najvažnijih principa Univerzuma, a samim tim i čoveka, i nikada se ne troši. Iz nje se rađa čista radost zajedničkog bivanja i stvaranja, komunikacija i bliskost. Kreativnost se najčešće rađa iz nužde: kada poznata rešenja ne osećam kao svoja, a ne želim da nosim maske kroz život. Deca su kreativna dok ih ne zatvorimo u pravila. Tako posmatrano, sve se može raditi na kreativan način: naši odnosi sa ljudima, kontakti sa nepoznatima, načini nošenja sa problemima i konfliktima. Nema nekreativne osobe ali su mnogi sebe sasvim utišali i velika je sreća ako uspeju da se vrate na onu stanicu na kojoj su zaboravili svoju životnu radost. Kroz kreativnost se dajemo i kroz nju primamo. Ona može, ali ne mora da bude okrenuta stvaranju umetničkih dela. Govorim o jednom jasnom i glasnom DA životu. Širimo ruke ka životu i govorimo: Evo me, verujem ti, spremna sam da slušam, da se igram, da maštam, da učim, da doprinosim..."

Kada su je prezaposleni roditelji ekonomisti poslali iz Beograda da privremeno živi kod bake u Požarevcu, njeno dečje srce je to doživelo kao odbacivanje. Tek mnogo kasnije, shvatila je da ju je kao ličnost formirala upravo beskrajna sloboda i sigurnost koju je imala u toj starinskoj kući obrasloj bršljanom, ispred koje je prolazio fijaker. U ovom kraljevstvu neograničene slobode, nije dobijala zadatke i prigovore niti je stavljana u modle koje ukalupljuju bezazlenu dušu. Baka je svoju mudrost pokazivala dopuštajući joj da prosto bude to što jeste.

"Kada se setim tih prvih godina života, još jednom učvršćujem svoje uverenje da nam život donosi baš ono što je potrebno da ispunimo svoju životnu svrhu. Moj brat se rodio sedam godina posle mene i bitno je drugačiji jer su njega vaspitavali naši roditelji perfekcionisti. Osnovnu školu u Beogradu pamtim kao prilično traumatičan period, bila sam povučena, teško sam prihvatala gubitak slobode i prisilu da poštujem standarde roditelja i škole. Ali sam zato u gimnaziji i na fakultetu dobila krila. Iako sam dobro učila, stizala sam i na razna gradska dešavanja i vodila jedan šaren život pun zanimljivih ljudi, gradskih svirki, beskrajnih razgovora u tada kultnim restoranima, a čak tri puta krstarila sam sa društvom Evropom jeftinim interrejl vozovima."

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.