Igra uma i tela: ples Tamare Pjević objedinjuje pokret i misao u jedinstveno "flow" stanje

Kao misleći i čulni proces, ples nam pruža mogućnost da utonemo u čitav svet jedne osobe, ali i da zaplovimo na nečijim idejama ka drugačijoj stvarnosti. Igra Tamare Pjević nam to predstavlja na samo njoj svojstven način.

Od trenutka kada sam čula pojam „stara duša”, pitala sam se šta to znači? Trebalo bi da se radi o ljudima koji su mudri za svoje godine, pod pretpostavkom da je razlog tome taj što njihova duša nosi znanje iz prošlih života ili inkarnacija. Zaintrigiralo me je kakve su te osobe koje imaju staru dušu. Kako izgledaju? Bez posebne potrebe i težnje da saznam značenje ove pomalo mistične konstrukcije, odgovor mi je nemarno ušetao jednog dana, nonšalantnim i mangupskim hodom dvadesettrogodišnje Tamare Pjević, koji nikako ne može da prikrije njenu ezoteričnu pojavu. Deluje kao da iz njenih krupnih očiju i dubokog pogleda izlaze pokret i misao, a potom se ponovo vraćaju tamo negde, u nepregledno prostranstvo, do sledeće prilike.

U svojstvu igrača Bitef dance kompanije, pedagoga u baletskoj školi „Lujo Davičo”, „Nacionalnoj fondaciji za igru” i studiju „Olja” u Vršcu, Tamara je jedan od predstavnika savremene igre u Srbiji. Iza hrabre odluke da se posveti plesnoj profesiji stoje ljubav i posvećenost, koje joj pomažu da prevaziđe profesionalne izazove.

„Ma koliki kliše bio, plešem jer to volim više od svega ostalog zamišljenog, i probanog. Da nema te ljubavi, vrlo teško bih izašla na kraj sa ovim poslom, u ovoj zemlji, kao i većina mojih kolega. Kroz razgovor sa saradnicima iz inostranstva doznajem da ni u svetu nije lako, jednake su poteškoće i boljke u pitanju – malo je prostora, malobrojni opstaju. Ipak, uslovi za rad i socijalna nemoć su ono što nas suštinski razlikuje od svetskih plesnih scena. Mi smo zaista ozbiljna margina, koja jedva uspostavlja svoju vidljivost uprkos neverovatnom trudu pojedinaca, zbog kojih domaća plesna scena ipak drži korak sa savremenim tendencijama i čeka neku veću platformu. I danas se divim delu Isidore Stanišić i Ane Ignjatović Zagorac, koje su moj prvi susret sa savremenom plesnom scenom. Pratim i ističem rad Stanice – servisa za savremeni ples. Domaća scena broji mnogo sposobnih, talentovanih i požrtvovanih kulturnih radnika koji se krvničkim trudom bore da plesni esnaf u ovoj zemlji opstane, te bih iskoristila ovu priliku da pozovem sve čitaoce magazina na praćenje rada pomenutih.”

Potraga za svetlom kroz pokret: odsjaj ideja koreografkinje Jovane RakićPotraga za svetlom kroz pokret: odsjaj ideja koreografkinje Jovane RakićKroz proces stvaranja prostora za savremenu igru u našoj zemlji i našim umovima, Jovana pomera granice sopstvene umetničke prakse…

Ipak, prva Tamarina plesna ljubav bila je kompanija „Ultima Vez”, Vima Vandekejbusa. „Oduševljavali su me njegovi igrači, njihova fizička spremnost i sposobnosti. Kako prva ljubav zaborava nema, i danas me oduševljava Vim, ali sada više idejama i kursom kojim se ta kompanija kreće. Pratim i rad kompanije „Peeping Tom”, Jana Fabra, Ivon Rajner, a odskora i Dimitrisa Papaioanoua, koga sam prvi put imala prilike da vidim na Beogradskom festivalu igre.”

Jedan od razloga iz kog se lično bavi savremenom igrom je i taj što smatra da ova umetnost ne neguje određeni estetski izraz, niti bilo kakvu vrstu poželjnog merila.
„Lepo izvajano telo je kroz istoriju plesa dalo sve od sebe, pokazalo i dokazalo svoje mogućnosti, okvire i limite. Danas postoje različite plesne forme koje podržavaju takvu vrstu estetike, njen razvoj i opstanak (klasičan balet, mjuzikl). S druge strane, merilo i poželjnost u savremenoj igri i savremenom koreografskom izrazu određuje autor, koji telesni oblik, formu, izgled i predispozicije bira u skladu sa nasušnom potrebom – idejom, odnosno, konceptom projekta.”

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.