Dok igram, zaboravljam na sve ostalo...

dok_igram_zaboravljam_na_sve_ostalo_2

Nomadski duh vodi ka promeni

Moja potreba za konstantnom promenom je nasleđena od predaka. Promena je za mene stimulans i mogućnost da pomeram svoje granice. Naučila sam nekoliko jezika, videla skoro celu planetu iz ugla koji nije turistički, na sceni i iza scene. Tu su znamenitosti, neobični ljudi, mecene, donatori... Želja mi je da putujem sa svojom decom, da istražujemo čudesnu planetu na kojoj živimo. Iz te potrebe napuštala sam Beograd nekoliko puta. Proces menjanja plesnih kompanija je uobičajen u našem poslu. Sledila sam sebe, ne društvene forme. Strah nas sprečava da idemo putem koji je pravi za nas. Nezadovoljstvo se obično manifestuje kroz bolest i povrede. Kada bih to primetila, shvatala bih da je vreme da se ide dalje.

Govorile smo o motivima koji su vas vodili iz Beograda u svet. Šta je odredilo vaš povratak do narednog ciklusa i ponovne potrebe da se ode?

U Beograd sam se vratila kada se rodila Ani. Pomislila sam kako je za decu važno da imaju bake i deke, rođake... Tada sam mislila da je tako bolje...

Šta je za vas igra?

Put spajanja sa božanskim, jedan od mogućih puteva ka samospoznaji. Za mene je vežbanje u baletskoj sali meditacija, povezivanje sa samom sobom. Dok vežbam, igram, zaboravljam na sve ostalo. Reč je o prepuštanju ovom trenutku, o potpunom bivanju u onome što radim.

Igra kao profesija uvodi baletskog igrača u niz specifičnih relacija, poput one sa partnerom na sceni, koreografom, kostimografom... Kakvo iskustvo su vam doneli svi ovi raznoliki odnosi?

Često mi se dešavalo da privatno nemam posebnu komunikaciju sa partnerom, dok na sceni bude potpuno drugačije. Tu se dva bića neometano sreću i prepoznaju, oslobađajući se od negativnih uverenja. Kada je reč o odnosu sa koreografom spomenula bih saradnju sa Maurom Bigonzettijem koji mi je na neki način promenio život. Kada je, na primer, reč o saradnji sa kostimografom, dešavalo se da on u potpunosti ne sagleda potrebe igrača ili da mi se kostim jednostavno ne dopada, ali to je deo našeg posla.

"Okidač" Slavice Dolašević - zov života i svojevrsno buđenje: podsećanje i opomena putem nesvesnog

Vi, takođe, radite i sa mladim igračima.

Sećam se da sam i sama prolazila kroz brojne faze kao igrač, vremenom dolazeći do raznih spoznaja koje sada pokušavam da prenesem mladim igračima. Radim i sa igračima iz državne baletske škole. Oni obično ne žele da se to zna. Spremam ih za audicije, radim na repertoaru.... Suština nije u tome da igrača dovedemo do savršenstva samo kroz fizički rad, već da ga uputimo u spoznaju njegovog bića. Sa tom energijom on može da se obrati svom telu koje će, kao posledicu baš takvog energetskog stanja, dati savršen rezultat. Tada se vidi preobražaj iz dana u dan. To je prečica. Put koji je mladom igraču potreban kako bi došao do sagledavanja neophodnih za ovu profesiju. Ne možete samo reći: Beli labud ili, na primer, Uspavana lepotica. Potrebno je ulogu naći u sebi, personifikovati se sa njom. Igračima je potreban individualan pristup.

Zanimljivo je viđenje jednog umetnika kada je reč o komunikaciji sa publikom. Kaže se da bi se nekakva idealna komunikacija sastojala od padanja barijera, što bi značilo da scena više ne postoji i da se umetnik obraća gledaocu direktno, svojim energetskim potencijalom. Kako vi doživljavate odnos sa publikom?

Umetnik se uvek obraća gledaocu direktno. Kako drugačije... Kroz sebe Univerzumu ili obrnuto... Citiraću rečenicu iz predstave Legenda o tebi rediteljke Dare de Luke, koja će ponovo biti izvedena sa našim đacima: Ništa nije nešto drugo, sve je sve, a ti si ja.

Izvor: Lovesensa

Danijela Stefanov

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.