Dok igram, zaboravljam na sve ostalo...

Sa Ašhen Ataljanc o suštinskim pitanjima života i dimenziji igre - daru koji je ona u sebi prepoznala kao vodeći na svom životnom putu.

Mislimo da ne posedujemo talente? Svi mi u sebi nosimo neki dar. Ako imamo utisak da sa nama to nije slučaj, najverovatnije nismo sebe dobro upoznali, a onda i prihvatili to po čemu smo jedinstveni. Pisac i profesor Leo Buscaglia sagledao je talenat kao božanski dar nama, a ono što ćemo sa tim učiniti je naš poklon božanskom. Oni koji su svoj dar prepoznali i pretočili u profesiju tako što su joj se istinski predali, krenuli su na nepregledno putovanje u sebe same, dolazeći do iskustava i uvida koji su univerzalni i bliski svima nama.

Ašhen Ataljanc, primabalerina, balet-majstor i osnivač Škole igre Ašhen Ataljanc, trideset godina je posvećena igri kao profesiji. Razgovaram sa Ašhen o suštinskim pitanjima provlačeći kroz naš razgovor dimenziju igre - dar koji je ona u sebi prepoznala kao vodeći na svom životnom putu.

Balet i kvantna fizika: maštoviti spoj kreativnosti i nauke

Posvetili ste život igri i stekli veliko iskustvo kada je reč o različitim plesnim stilovima. Ipak, ono što je zajedničko svim plesačima jeste telo kao instrument. Nakon toliko godina bivanja u ovoj profesiji, kakav odnos ste izgradili prema telu?

Kako sazrevamo, tako posmatramo stvari iz različitih perspektiva. Kada se osvrnem na godine rada na sebi kroz svoju profesiju, vidim da su baletski igrači privilegovani jer imaju mogućnost da svakodnevno žive u sadašnjem trenutku, što jeste suština i cilj svih religija. Reč je o svakodnevnom istraživanju svoje ličnosti i onog suštinskog u nama. Kada govorimo o telu, rekla bih da tu obitava naša duša. Potrebno je da ga negujemo spolja i iznutra, da negujemo svoj um i telo. Takođe, oslobađanjem od negativnih programa, lakše ćemo prepoznati našu suštinu.

Pre sedam godina postali ste mama. Kakav odnos gradite sa svojom decom i šta je za vas najvažnije u njihovom vaspitanju?

Kada se moja ćerka Ani rodila pitala sam jednog veoma zanimljivog, neverovatnog čoveka, Rubena Papijana, kako da ne pogrešim u vaspitanju deteta. Rekao je: Ne smetaj. Deca su naši učitelji, upućuju nas kako da živimo u sadašnjem trenutku.

U jednom trenutku svog života odlučili ste da odete iz Beograda. Šta vas je motivisalo da iskoračite iz poznatog okruženja?

Moji preci su nomadi. Prabaka je bila ukrajinska ili poljska grofica, ne zna se tačno. Jedan plemić je bio zaljubljen u nju i sebi je oduzeo život jer nije htela da se uda za njega. Ona je zatim, skrhana bolom, dobrovoljno otišla u rat kao bolničarka i tu upoznala mladog lekara, mog pradedu. Prabakina porodica nije prihvatala ovu vezu jer pradeda nije bio plemićkog porekla. Kasnije, kada ih je zatekla revolucija početkom prošlog veka, bili su primorani da emigriraju.

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.