KAKO SE IZBORITI SA OSEĆAJEM USAMLJENOSTI: Evo šta treba preduzeti

Svi prolazimo kroz periode kada osećamo usamljenost ili samoću. Međutim, postoji razlika između ova dva stanja, koja određuje i naše mehanizme da se sa njima izborimo. Sensina saradnica i psihološkinja Milica Mikić Grčkarac odgovara na ova pitanja.

Foto: Shutterstock

Usamljenost je neprijatan emocionalni odgovor na opaženu izolaciju. Usamljenost se takođe opisuje kao socijalni bol – psihološki mehanizam koji motiviše pojedince da traže socijalne veze.

Usamljenost se preklapa sa samoćom, a ipak se razlikuje od nje. Samoća je jednostavno stanje odvojenosti od drugih; ne osećaju se usamljeno svi koji doživljavaju samoću. Kao subjektivna emocija, usamljenost se može osetiti čak i kada je osoba okružena drugim ljudima; onaj ko se oseća usamljeno, taj je usamljen. Uzroci usamljenosti su različiti, uključuju socijalne, mentalne, emocionalne i ekološke faktore.

Pročitajte još:

Koliko ima znakova da ste zapravo usamljeni

Lek za usamljenost, neuspeh, emotivni bol: kako se primenjuje emocionalna prva pomoć

Istraživanja su pokazala da se usamljenost nalazi u čitavom društvu, uključujući ljude u brakovima, zajedno sa drugim snažnim vezama, i one koji imaju uspešnu karijeru. Većina ljudi u nekim životnim periodima doživljava usamljenost, a neki je osećaju vrlo često. Kao kratkotrajna emocija, usamljenost može biti korisna; podstiče jačanje odnosa. S druge strane, hronična usamljenost se smatra štetnom, a brojni pregledi i metastudije zaključuju da je ona značajan faktor rizika za loše mentalno i fizičko zdravlje.


Mnogo toga je potrebno da se proradi da bismo bili sposobni da budemo sami, a u toj samoći ispunjeni umesto usamljeni. Potrebno je da zadovoljavajuće prođemo kroz odnos sa majkom, a kasnije i sa ocem. Dovoljno dobra majka daje detetu iskustvo mira i oslonac koje ono nosi u sebi. Dovoljno dobro iskustvo nam omogućava da imamo osnovno poverenje da će i ubuduće biti dobro, i kada mama nije tu, jer isprva verujemo da će se vratiti, a kasnije to iskustvo imamo u sebi, pa ga svuda sa sobom nosimo. Prisustvo dovoljno dobre majke stvara doživljaj o tome da je okruženje bezbedno, i dete je sposobno da ostane zadovoljno i kada je samo.


I mama i tata treba sa dovoljno saosećajnosti da prihvataju i postepeno odvajaju dete od sebe. Oseća se da je dovoljna mera ona koja dete ne frustrira peviše, a ipak ga podstiče na razvoj (optimalna frustracija). Ako dete oseća da su roditelji tu za njega, na nenametljiv način, može da se u njih uzda, u njihovu podršku, ako zna da je voljeno, uprkos ljubomori – moći će da pusti da se tamo nešto dešava, a da ono nije deo toga. Neće morati budno da motri i kontroliše, da biva posesivno i preterano fokusirano na roditeljski par. Razviće kapacitet da se zaigra i razigra iako su mama i tata tamo negde sami i „ko zna šta rade”.

Pojedinci koji su sposobni da budu sami, sposobni su za to jer nikada zapravo nisu sami – snažno su iznutra povezani s negujućim iskustvima ljudi koji su o njima brinuli u najranijim danima.

Pročitajte još:

Naučite šta je samoća

Šta preduzeti ako se ipak osećamo usamljeno?!

Važan korak je prepoznavanje da se tako osećamo, a šta ćemo nakon toga preduzeti zavisi od mnogo faktora. Za svaku osobu treba primeniti individualni pristup. Usamljenost je višedimenzionalno iskustvo, a samim tim i terapija za njega je višestrana. Na primer, usamljenost koja se iskusi nakon smrti voljene osobe mogla bi da zahteva rešavanje procesa tuge kao preduslov za ublažavanje usamljenosti i formulisanje novih društvenih odnosa. S druge strane, usamljenost koju izaziva razvod može zahtevati intervenciju koja je u početku usmerena na osećaj lične neadekvatnosti i nesigurnosti, a tek tada se sa usamljenošću može pozabaviti.

Šulc (Schultz, 1976) je naveo da su mnogi problemi i veći deo bola koji je osećao proizašli iz pokušaja da se odupre svojoj usamljenosti.  Onog trenutka kada počnemo da zidamo zid protiv usamljenosti, već smo izgubili... Pre nego što možemo da pogledamo svoju usamljenost, moramo prestati da pokušavamo da joj se odupremo. Moramo prestati da krivimo muževe ili žene, decu ili šefove za osećanja usamljenosti. To je tačan opis onoga što usamljeni ljudi obično rade. Oni imaju tendenciju da pobegnu, da sakriju ili poreknu svoju usamljenost, sramoteći se da priznaju da ih boli ili da se plaše stigme koja je vezana za usamljenost. Psihoterapija usamljenosti zasniva se na osnaživanju klijenta da prepozna i prizna da je usamljen i preuzme punu odgovornost za to, što znači da je to njegov problem, pa samim tim on i samo on može nešto učiniti po tom pitanju. Jednom kada je to učinjeno negovanjem u terapijskom odnosu, klijent je na putu da smanji bol.

Usamljenost, baš kao i bol, može biti korisna sila u nečijem rastu i razvoju. Čisti i pročišćava naše razumevanje toga ko smo i šta želimo od života. Nakon što iskusimo snažnu bol usamljenosti, otkrivamo nove sposobnosti u sebi, stičemo bolje razumevanje čudesnih i lepih stvari u prirodi, i učimo iznova da u potpunosti cenimo ljudski kontakt, bliskost i ljubav.

Izvor: Sensa

Milica Mikić Grčkarac

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.