Kako da ne zanemarite sebe: pronađite šta je to što vas koči da živite život kakav želite

Dok se večito jurimo s vremenom i borimo za egzistenciju, gubimo iz vida jedan „detalj“ – gubimo sebe. Trčimo do poslednjeg daha i setimo se svojih sopstvenih potreba tek kada padnemo i počnemo da dahćemo od iznemoglosti...a često čak ni tada.

Svima smo na usluzi jer se to od nas, je l’ te, očekuje i, u skladu sa tim, sve ono „treba da“ i „moram“ stižemo da ispunimo. Stižemo čak i kad ne stižemo. Da slučajno nekoga ne razočaramo. I eto nas kako se u jednom trenutku osećamo kao da u crnoj vojničkoj uniformi trčimo po pustinji na plus sedamdeset...sa sve šlemom na glavi. Bez vode i bez snage.

Važno je da znamo da smo i mi važni. Jer jesmo. Kako mi uopšte i možemo nekome da budemo od koristi ako smo bez energije, bez osmeha, bez želje da stvarno i budemo nekome od koristi...ako smo bez života? Uče nas, i nauče, da stavljamo sve druge ispred sebe pa to i radimo, bez promišljanja kako to i da li uopšte koristi i njima i nama. Kao slepac koji vodi slepca.

Ove stresne stvari treba što pre da izbacite iz života: 7 navika kojima već danas treba da kažemo NEAko ovo izbacite iz života, dobićete zdravlje, blagostanje i dugoročnu sreću! Evo koje navike srećni ljudi ne tolerišu...

Dešava se često da bivanje na usluzi drugima uz istovremeno zanemarivanje sebe u svakom smislu, rezultira ispoljavanjem besa i frustracija onog koji je na raspolaganju uvek i za sve. To, pak, vodi u ambis međusobnih odnosa dok istovremeno guši samopouzdanje i samovrednost, pa su nam svi krivi što smo žrtva. Žrtva, uloga koju smo sami odabrali. Da li je u pitanju majka koja je uvek na raspolaganju (već odraslom) detetu ili suprugu koji su sposobni i da se sami obuku i da sami naprave sendvič, ili je u pitanju dete koje, da ne bi razočaralo roditelje koji od njega uvek očekuju izvanredne ocene i ništa manje od izvanrednih uspeha, konstantno uči i ne izdvaja vreme za druženje sa drugarima pa biva isključeno iz svih društvenih i vršnjačkih dešavanja – svejedno je.

Svejedno je zato što svi mi imamo pravo na sebe i svoje slobodno vreme koje ispunjavamo onako kako želimo. Svi mi imamo pravo da predahnemo i „napunimo baterije“ kako bismo mogli, ali i želeli, da nastavimo dalje energično i u dobrom opštem stanju. Kao što punimo telefon ili rezervoar automobila kada se isprazne, tako moramo „napuniti“ i sebe. U suprotnom ćemo se prosto ugasiti. A da li stvarno želimo da se ugasimo!