Indigo deca: stvarnost ili fantastika

O „indigo deci“ sve se više govori i piše. Pripadnici new age pokreta smatraju da su ta deca predstavnici višeg duhovnog stanja u ljudskoj evoluciji.

indigo_deca_1

Verovanja o njihovim osobinama variraju od toga da ona poseduju paranormalne sposobnosti (telepatija, predviđanje budućnosti, rendgenski pogled, bioenergija...), zbog kojih ih neki naučnici nazivaju „šestom rasom“, pa do onih konvencionalnijih da se od drugih razlikuju samo po povećanoj kreativnosti i empatiji. Ipak, zvanična nauka ne podržava nijedan od tih stavova.

Oni koji su sigurni u postojanje „indigo dece“, dali su nam i smernice kako da ih prepoznamo: odlikuju se brzom logikom, posebnom nadarenošću, dubokim emocijama i željom da pružaju ljubav ljudima oko sebe. Vrlo su inteligentna i kreativna. Teško prihvataju autoritete. Ako ne nađu sebi slične, radije se osamljuju. Nisu sklona kompromisima. Njihov imuni sistem znatno je jači nego kod prosečne osobe.

Produhovljena su kao što to ponekad odrasli mogu biti. Puna su samopouzdanja. Poseduju visoku osetljivost i neizmernu energiju. Znanja upijaju kao sunđer, ali samo ukoliko im se dopada ono o čemu uče. Sve nametnute aktivnosti brzo im dosade. Veoma su intuitivna. Odaju utisak da su starija jer je način na koji govore i ponašaju se znatno zreliji. Njihova razmišljanja nisu tipična dečja. Ona su zabrinuta nad pitanjima o smislu života, postanku sveta, ekološkim pretnjama. Imaju važne životne ciljeve. Ezoteristi su ubeđeni da će od svih ljudskih bića jedino ta deca preživeti kataklizmu koja će uskoro opustošiti svet. Nazivaju ih još i decom sunca ili decom milenijuma...

U svojoj knjizi „Deca novog doba – dar indigo dece“ Carolina Hehenkamp tvrdi da indigo deca „dolaze“ samo roditeljima koji su spremni za taj izazov. Ipak, takve roditelje sve donedavno nije bilo lako naći jer većina odraslih ima stav da će njihovim potomcima biti lakše ako se mnogo ne razlikuju od vršnjaka. Danas je teorija o postojanju indigo dece toliko popularna da postaje svojevrsna moda, trend.

Odakle indigo deca među nama? Pojedini istraživači ovog fenomena tvrde da indigo dece ima na desetine hiljada širom sveta. Drugi smatraju da ih ima daleko više, između petnaest i dvadeset miliona. Podeljena su u pet generacija, a prva se pojavila već pedesetih godina 20. veka. Vremenom su se i indigo deca menjala, pa njihovu treću generaciju karakteriše slab imunitet, čest hiperaktivni poremećaj i sl. Zaista, broj dece sa poremećajem pažnje i sindromom hiperaktivnosti, opsesivno-kompulzivnim poremećajem i autizmom, već decenijama je u porastu. Proučavajući ih, pedijatri su došli do zaključka da njihovi poremećaji nisu neurološki fenomeni, već odlika do tada nepostojećeg psihološkog profila deteta.

Aura. Iako podaci o njihovoj sposobnosti ili brojnosti veoma variraju, indigo deci zajedničko je to što imaju plavu auru, pa otuda potiče i naziv: indigo dete. Naime, svako od nas zrači određenu frekvenciju, tj. elektromagnetsko polje koje se može interpretirati kao boja aure. Ona je različito obojena kod svakoga, predstavlja odraz naše aktivnosti i naučno je prihvaćena. Neki ljudi tvrde da mogu da je vide. (Takva je i Barbara Bowers, a njena knjiga „Kakva je boja vaše aure?“, jedna od boljih na ovu temu, prevedena je i kod nas.) Svaka od mogućih boja aure ima svoje odlike. Plava predstavlja čeonu čakru, centar odgovoran za intuiciju i psihičke sposobnosti, ili tzv. čakru trećeg oka. Upravo su te sposobnosti izražene kod indigo dece i upravo ona imaju plavu auru. Budući da se boja aure može i fotografisati Kirlianovom fotografijom, znamo da je, statistički posmatrano, broj dece sa plavom aurom zaista u porastu, posebno poslednjih petnaest godina. Ali, to još uvek nije potvrda nekih specijalnih sposobnosti ili „šeste rase“.

indigo_deca_2

Kako se ponašati prema indigo detetu?

Kao pedagog koji je svakodnevno u kontaktu sa desetinama dece, znam da su generacije danas drukčije nego pre nekoliko decenija. Današnje imaju drukčiju vrstu pažnje. Misle brže, kreativnije su, koncentracija im je kraća. Sve se više opiru autoritetima moći, ali rado žele da čuju autoritete iskustva i znanja. Traže objašnjenu, jasnu  komunikaciju, pa tako ni odgovori kao što je „zato što ja tako kažem“ više nisu vredni njihove poslušnosti. Sve je više netipične dece i izvesno je da će ona, kao i svaka dosadašnja generacija, biti kreatori budućih vremena. Na promene u načinu razmišljanja, ponašanja ili osećanja svake generacije utiču vršnjaci, mediji, okruženje u kome odrastaju, ali najviše roditelji. Međutim, i roditelji današnjice drukčiji su nego njihovi. Današnji su, srećom, sve više spremni da uče od svoje dece i roditeljstvo shvataju kao zajedničko odrastanje, interakciju.

Zato je i teško povući granicu između savremenih generacija i indigo dece. Iako nauka tek treba da dokaže postojanje specijalno naprednih, a ako ne njih, onda svakako njihovih sposobnosti, danas uveliko postoje škole specijalizovane za indigo decu, kao i brojni pruručnici za roditelje kako da se ponašaju prema svom indigo detetu. (Vredna pomena je „Indigo deca“ Li Kerol i Jana Tobera.) Pre nekoliko godina pojavili su se i prvi filmovi sa ovom tematikom („Indigo evolucija“, reditelja Jamesa Twymana, o teškoći uspostavljanja odnosa između jednog starovremenskog deke i njegovog indigo unuka, deteta budućnosti). I naučnici su uveliko počeli da eksperimentišu i izučavaju „indigo fenomen“.

indigo_deca_3

Hipersenzitivna deca

Na primer, devedesetih godina u Kini je sprovedeno ispitivanje njihovih sposobnosti za dijagnostiku bolesti bez medicinskih aparata. Sedmoro od desetoro dece pravilno je dijagnostikovalo bolesti mozga i oboljenja jetre. Kod trudnica je svih desetoro tačno utvrđivalo položaj ploda i pogađalo budući pol deteta. Sprovode se istraživanja i sa DNK (dr Fritz Popp) kako bi se eventualno dokazalo postojanje fenomena i kroz ovaj aspekt.

Internet je prepun sajtova sa ovom tematikom i testova „kako prepoznati indigo dete“ ili „da li je vaše dete indigo“. Pitanja na tim testovima često su nevešto formulisana, pa čak i ako na svako odgovorite sa „da“, to još uvek nije pouzdan pokazatelj da je vaše dete nadareno ili specifično na neki način. Neka od uobičajenih pitanja su: ima li vaše dete izrazit osećaj sopstvene važnosti? da li vaše dete ima teškoća sa disciplinom i autoritetima? da li vaše dete često sanja na javi? ima li vaše dete duboke prodorne oči? odbija li vaše dete da uradi nešto što mu se nameće kao obaveza? (na primer, da li nevoljno stoji i čeka u redu)... Potvrdni odgovori na ova pitanja govore više u prilog tome da je vaše dete tipični predstavnik moderne generacije nego da je deo nekakve više rase.

I to nije sve. Sve su brojniji i oni (kao što su, na primer, Wendy Chapman i Lorri Johnson) koji govore o još naprednijoj generaciji indigo dece, koju nazivaju kristalnom decom. Prema njihovom mišljenju, to su posebno napredna autistična deca sposobna da upijaju sve vibracije iz sopstvenog okruženja (elektromagnetske, fizičke, emotivne...). Te „hodajuće antene“, kako ih nazivaju, stalno su u svom ličnom svetu boja, mirisa, zvukova, emocija... Njihova jedina zaštita od tog unutrašnjeg haosa jeste potpuna zaokupljenost jednim objektom ili aktivnošću koju neprestano ponavljaju (ponašanje tipično za autističnu decu). Sa tog stanovišta, autizam postaje sredstvo samozaštite za kristalnu, tj. hipersenzitivnu decu.

Ipak, ni u jednom mediju nikada se nije provukla mogućnost da indigo fenomen može biti na bilo koji način negativan po samo dete. A mene, lično, samo to zanima. Naime, ja pripadam onoj staroj (da li i konzervativnoj?) školi verovanja u sreću. Zaista, nisam sigurna da su ona deca koja su zabrinuta nad sudbinom sveta i opterećena svetskim problemima, ili ona koja čitaju tuđe misli, srećnija. Volela bih da deca ostanu deca.

Jelena Holcer