Super-ego je putokaz ka vrednostima ali može da oslabi životnu energiju: veza vaspitanja u detinjstvu i bolesti u zrelom dobu

Kako nastaje super-ego? Kako duhovni terapeut otkriva njegove zamke u radu s bolesnicima obolelim od raka? Pročitajte...

super_ego_je_putokaz_ka_vrednostima_ali_moze_da_oslabi_zivotnu_energiju_veza_vaspitanja_u_detinjstvu_i_bolesti_u_zrelom_dobu_3.jpg

Da bismo preživeli u ljudskom društvu čiji smo deo, već kao mala deca moramo naučiti pravila ponašanja u njemu. Neko je morao da nas nauči pravilima, nečije smo reči, misli, uputstva i zabrane morali da sledimo da bismo naučili šta treba, a šta ne treba; što se sme, a šta se ne sme... Najčešće su to bili naši roditelji i učitelji. Njihova uputstva smo usvojili i one su postale putokaz koji našu ličnost (naš ego) i danas, kao odrasle ljude, usmerava kuda ići, i gde i kada se zaustaviti u svojim htenjima.

Taj unutrašnji putokaz koji nam pokazuje smer, a ujedno i ograničava pravce naših unutrašnjih i spoljašnjih kretanja naziva se super-ego. Je li super-ego super heroj koji nas je naučio kako se snaći u ljudskom društvu i u njemu preživeti ili je on super negativac koji nam oduzima doživljaj sopstvene slobode izbora, proživljavanja, vitalnosti i duhovne slobode?

Kako vaspitati dete da poštuje roditelje...

Sigmund Frojd otac je pojma super-ego. Frojd je prvi podelio čovekovu ličnost na tri dela pa je deo u kojem je sadržana naša idealna slika, naš uzor, ono čemu težimo postati, nazvao super-ego. Nasuprot super-egu Frojd je stavio id, nagonski deo čoveka, a u sredinu ego, deo ličnosti koji između prethodna dva dela pokušava da postigne ravnotežu, odnosno svlada nagone i približi se idealu - super-egu.

Nakon Frojda mnogi filozofi, psiholozi, psihoterapeuti i duhovni učitelji govorili su o super-egu kao o važnom delu ličnosti koji upravlja ne samo našim ponašanjem, nego i našim doživljavanjem sebe i sveta oko sebe.

Kako taj deo ličnosti nastaje? U ranom detinjstvu, kad smo potpuno zavisni od prihvatanja, podrške i brige svojih roditelja, izuzetno smo osetljivi na svaku promenu njihovog raspoloženja i emocija.

Poput malog, osetljivog sunđera, upijamo reakcije svojih staratelja i energetski odmah prepoznajemo šta oni odobravaju, a šta odbacuju. U strahu da i sami ne budemo odbačeni (za decu bi to, u krajnosti, moglo značiti i smrt, jer bez podrške roditelja dete nikako ne može preživeti), mi poštujemo sve njihove zabrane, a mnoge njihove negativne reakcije na pojave oko sebe zapažamo i trudimo se da ih nikako ne izazovemo. Tako svoje ponašanje nesvesno potpuno prilagođavamo željama svojih roditelja. I, ako smo u tome uspešni, izrastamo u njihovo voljeno dete.

Čini se da je to upravo onako kako treba biti. Roditelj je time ispunio svoju dužnost: naučio je dete da treba pristojno pozdravljati ljude, da u tramvaju ne treba vikati, da ulicu sme da prelazi samo kad je zeleno svetlo na semaforu, da ne treba svakome iskreno reći sve što primećuje...

I zaista, ta i još mnoga druga korisna uputstva koje nam pomažu preživeti u društvu deo su unutrašnje strukture koja je nastala osluškivanjem roditeljskog odobravanja ili neodobravanja, strukture koju nazivamo super-ego.

No njen deo još su mnoge zabrane ili neodobravanja koja se razlikuju i zavise od unutrašnjih struktura ličnosti naših roditelja, na primer: dečak mora biti jak, slabost je za devojčice; u porodici su svi vrsni stručnjaci, treba biti odličan u školi; nepristojno je ljutiti se, sve se može reći mirno i pristojno; ako žena nije lepa, muž je neće voleti; ako nemaš šta pametno da kažeš, radije ćuti...

Dete upija izrečene ili neizrečene poruke svojih roditelja i pokušava se ponašati u skladu s njima. Da bi zaslužilo roditeljsku ljubav, potiskuje svoje osećaje, želje i potrebe koje se roditelju ne čine prikladnima, prihvatljivima, dostojnima. Stoga, dečak neće pokazivati slabost roditelju koji to smatra manom, devojčica će se, očekuju li to roditelji od nje, truditi po svaku cenu da dobija odlične ocene u školi, ako treba i varajući na ispitima, drugi dečak uvek će i svuda biti izuzetno pristojan i fin i osim roditelja hvaliće ga i učitelji...

Tako će dete preživeti u roditeljskom domu, dobiće odobravanje i prihvatanje koje mu je potrebno da odraste. Ali... Šta će se dogoditi sa slabošću koju prvi dečak nije pokazivao roditelju? Šta će se dogoditi s teškoćama devojčice i osećajem da ne može lako svladati gradivo? Šta će se dogoditi s finim pristojnim dečakom kad na nečiju drsku uvredu poželi da odgovori grubo? Jesu li slabost, nemogućnost da se školsko gradivo lako svlada i grubost nestali iz života navedene dece?

Nisu. Sve su te osobine ostale u njima. One postoje, duboko potisnute, neprihvaćene i osuđene od strukture koja je usvojila stavove roditelja i postala deo njihove ličnosti - njihov super-ego. Ta će deca postati odrasli ljudi koji će sa svojim super-egom „voditi rat" svaki put kad osete slabost, teškoću u razumevanju ili sopstvenu grubost.

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.