Žena na pravom putu

Isidora Milošević je predsednica Internacionalne kung fu federacije, međunarodni sudija i nosilac stepena 6. dan borilačkih veština. A što je najvažnije, ona živi - sada.

Tai chi chuan je put kojim, kada krene, čovek putuje do kraja života u potrazi za savršenstvom. Tu drevnu kinesku veštinu vežbi staru nekoliko hiljada godina sada, na početku novog milenijuma, upražnjava najveći broj ljudi od njenog nastanka.

Kad čujete da je Isidora Milošević predsednik Internacionalne kung fu federacije (odeljak za Srbiju),  međunarodni sudija i nosilac stepena 6. dan borilačkih veština, prva pomisao je da ne bi bilo dobro da se toj dami nečim zamerite. Kada je upoznate, teško vam je da povežete "sliku" i podatke o "slici" jer je Isidora veoma ljupka osoba jasnog, otvorenog lica, "s očima izvan svakog zla". Ona je mnogo više od svoje biografije, a u nju je stalo mnogo više od onoga što inače staje u 37 godina. Završila je pozorišnu produkciju na FDU u Beogradu, a s 22 godine i magistrirala. Zatim je upisala i završila turski jezik na Filološkom fakultetu, a govori još i engleski, nemački, španski, ruski, služi se arapskim i holandskim. Više od deset godina uči i podučava tai chi chuan. Dobitnik je bronzane medalje u Luganu 2000. i zlatne medalje u kategoriji majstora u Milanu 2005. godine. Kao instruktor radila je u Turskoj i Španiji i tamo, na šta je posebno ponosna, kvalifikovala učenike koji sada podučavaju nove učenike. Osnivač je holističkog centra "Sfera" u Beogradu.

Kako se uopšte može takmičiti u "umetnosti unutrašnjeg pokreta"?


- Na praktičnom nivou, ta takmičenja izgledaju kao ona u umetničkom klizanju ili gimnastici jer se ocenjuju pre svega stil i težina stila. Na njih gledam informativno jer tamo imate priliku da vidite i druge stilove i drugačije učitelje. Mišljenja o tome da li je tai chi sport ili veština i dalje su podeljena, a ja bih rekla da je i jedno i drugo. Učila sam ga od majstora borilačkih veština Wang Zeng Xianga, koji je 1996. godine došao u Beograd. Imala sam sreću da znanje i veštinu dobijam od vrhunskog učitelja, koji je do 1990. godine šest puta osvojio titulu nacionalnog šampiona Kine i osam puta titulu vicešampiona. On je negovao sportski stil tai chi chuana, ali to ne znači pripremu za borbu s konkurencijom, nego rad na ličnom razvoju, jer se borite sa sopstvenim ograničenjima i učite strpljenju – kaže Isidora.

Rođena je u Beogradu u porodici službenika. Od roditelja je dobila odobrenje da istraži različite puteve, da ide tamo kuda želi i da se ne plaši. Da ima pravo da promeni mišljenje, fakultet, zemlju, muža, posao... Ta podrška bila je od suštinskog značaja u traženju onoga što je pravo za nju jer je znala da uvek može da se vrati i imala veru da će naći svoj put. Donosila je i pogrešne odluke, skretala, ali je to shvatala kao lekcije: njeno telo i zdravstveni problemi koji su nastajali nepogrešivo su je opominjali da treba da radi ono što voli, bude s onim s kim se oseća i razume, da ništa ne mora po svaku cenu.

Gde ste upoznali tai chi, je li to bila ljubav na prvi pokret?


- Dok sam bila student, vežbala sam mačevanje, ali sam tragala za novim vidom rekreacije. Jedan drug rekao mi je da je u Beograd došao učitelj tai chija – znala sam samo da su to vežbe koje Kinezi izvode u parkovima. Početak je bio užasno težak, posle mesec dana htela sam da odustanem. Pitala sam učitelja koliko je potrebno da se nauče bar osnovne vežbe koje mogu da se rade u nizu. Rekao je da je potrebno osam meseci, a posle pet ja sam toliko zavolela tai chi da sam svakog dana dva puta dnevno išla na časove grabeći znanje. Posle pet godina počela sam i da predajem.

Da li su vas više od jednom pitali zašto podučavate "te vežbe" umesto da prevodite za Ujedinjene nacije?


- Mnogo puta, ali čovek treba da radi ono što voli. Ne možete uspeti u poslu koji ne volite bez obzira na to što imate kvalifikacije i znanje. Kada sam završila pozorišnu produkciju, shvatila sam da to nije za mene, a posle studija na Filološkom fakultetu, tražila sam posao dve godine i otišla u Tursku, najpre u Istanbul, pa u Antaliju, a zatim u Španiju da podučavam tai chi. Vratila sam se kući, počela da radim kao prevodilac i razbolela se. Kada se to desilo i drugi put, shvatila sam da, bez obzira na to koliko je teško kada si pionir u nečemu, treba da radiš ono što te ispunjava radošću.

Maksimalni dozvoljen broj znakova za preuzimanje je 600, uz obavezan link na lovesensa.rs

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.