Ljubavna priča sa severa Bačke

"Ljudi će zaboraviti ono što ste uradili ili govorili, ali nikada ne zaboravljaju kako su se u vašem društvu osećali", rekao je mudar čovek. Setila sam se tih reči dok sam napuštala "Nananin salaš" nakon dvodnevnog toplog gostoprimstva na koje, sasvim sam uverena, nimalo nije uticala svrha mog dolaska...

ljubavna_prica_sa_severa_backe_1

...Pisanje reportaže o dvoje mladih Novosađana koji su pre četiri godine odlučili da podstanarski stan od 16 kvadrata zamene "dnevnom sobom" od dva hektara, tačnije da zajednički život nastave na jednom vojvođanskom salašu.

Već nekoliko sati nakon što sam kroz kapiju na kojoj visi klepetuša umesto zvonceta zakoračila u njihov život imala sam osećaj da sam primljena u srdačan zagrljaj dragih prijatelja. "Mi nemamo neke uredne obroke, jer nemamo ni vremena ni volje da se time mnogo bavimo, posebno leti", kaže Blaženka, "ali vi se na nas ne obazirite. Napraviću kiflice za večeru, a vi slobodno uzmite ono što vidite u kuhinji ili bašti, mada je ovog leta sve vrlo slabo rodilo. Smislili smo i šta bismo vam lepo pokazali po okolini, ali ni to ne moramo ako prosto želite da se odmarate u ovom našem parčetu raja."

A ljubav je na ovom salašu skoro opipljiva. Oseća se u dubokoj bliskosti između Gorana i Blaženke Beronja, vidi se u ponašanju prema kućnim ljubimcima (u njih ubrajam ne samo pse i mačke već i koze i koke koje paze i maze kao deo porodice te svaka ima ime: jedna se, recimo, zove Podravka), u načinu na koji pričaju o posetiocima (prijateljima, gostima, komšijama...), a na celu tu nežnu ljubavnu atmosferu reaguju mnogobrojni psi i mačke iz bliže i dalje okoline, pa ostavljaju sopstvene domove i skoro sve vreme provode kod njih.

Osvojila me je njihova bezazlenost, iskrenost i potpuni nedostatak taštine dok pričaju kako možda i nemaju mnogo šta da kažu jer su početnici i još treba mnogo da uče.

Žudnja da se na neki način vratimo u okrilje prirode budi se kao iskra u srcima sve većeg broja ljudi iz grada. Oni prepoznaju da je nešto fundamentalno pogrešno u životu potrošačkog društva koje čoveka cedi kao centrifuga. Ako sanjarenje preraste u želju a želja u nameru, Svemir će se uvek pobrinuti da se kockice slože i rešenje pronađe.

"Pre mnogo godina odlučili smo da ćemo jednog dalekog dana pobeći iz grada na selo. A onda se dogodilo da se umeša Viša inteligencija koja je, izgleda, bolje znala šta je za nas dobro. Goran je radio u knjižari i bavio se džez muzikom, a ja sam menjala poslove, najviše u nevladinom sektoru i marketingu. Međutim, u periodima krize radila sam i kao bebisiterka, čistila po kućama. Kada smo od Goranove bake, Nanane, dobili određenu sumu novca da se nekako stambeno obezbedimo, kupili smo stan u izgradnji i čekali tri godine. Zgrada nije dovršena, a mi smo jedva izvukli svoj novac. To je bio prelomni momenat: zašto više da budemo beskućnici, zašto već sada ne bismo kupili taj salaš o kome maštamo.

Ostali članci

Inicijalizacija u toku...

Komentari

Samo članovi kluba mogu da šalju komentare. Prijavite se ili se registrujte. Registracija je besplatna.