Humor je moć

To je čovek koga ništa, osim lepote predela, ne može zaustaviti u nameri da piše. To je pisac koji je kucao i zapisivao na svim mestima i svim okolnostima koje čitalac može da zamisli – zato i jeste jedan od najplodnijih savremenih dramskih pisaca u Srbiji. Njegov CV, osim zvanja profesora FDU, između ostalih, sadrži i tri Sterijine nagrade, 15 drama („Karolina Nojber”, „Krivica”, „Brod ljubavi”...) scenarija za dva filma („Kordon” i „Na lepom plavom Dunavu”), nekoliko tv serija („Ljubav, navika, panika”, „Kazneni prostor”, „Operacija kajman”, „Dobre namjere” (Nova i Hrt)...). Kako je onda moguće da je Nebojša Romčević tek 2010. godine napisao svoj prvi roman – „Letnji dan do podne” („Profil knjiga”) i to po narudžbini?

– Nikada se nisam osećao proznim piscem – kaže Nebojša Romčević. Prišao sam mu sa strahom, ali kada sam počeo da pišem ovaj roman, shvatio sam da je najvažnije ispričati priču. Da je to nasušna potreba i onoga ko piše i onoga ko čita, a da su oblik, forma, žanr, rod... od drugorazrednog značaja. Nekoliko godina mi se po glavi motao siže i kada su mi iz „Profil knjige” poručili roman, napisao sam ga za dva meseca. Roman ima i lepo psihoterapeutsko dejstvo: ludo sam se zabavljao dok sam ga pisao, bilo mi je žao kada sam ga priveo kraju, jer sam se srodio sa likovima čini mi se mnogo više nego sa onima u dramama ili tv serijama.

Iako mi imamo potrebu da umetnost doživljavamo kao strogog starca sa sedom bradom do pojasa koji je uvek spreman da se namršti i kaže nam da smo lakomisleni, a život je dolina suza – prava umetnost je ružičastih boja. Ona nije slepa za tragično i dramatično; nije teško konstatovati da je život težak i da ljudi umiru, ali mislim da je mali heroizam i viši stepen mudrosti shvatiti da se većini stvari čovek može smejati. Iako mi često smeh doživljavamo kao neozbiljnost, on je u suštini stoički odnos prema životu. Jedna od formula života.

U središtu njegove priče su dve porodice koje je Romčević ubacio u kovitlac, preplićući i ukrštajući duhovito i lucidno njihove sudbine, zatežući lastiš priče do samog kraja, kada joj je, jednim potezom, povlačeći kraj elastične trake na mašni kojom je priču uvezao - dozvolio da se rasplete. Između Tolstojeve: „porodice ja vas mrzim”, i jedinog istinskog utočišta - kako je definiše ženska štampa – pitam ga kako on vidi i oseća savremenu porodicu?

– Radi se u stvari o krizi pojedinca. Ne možete imati funkcionalnu porodicu u kojoj svako sebe nije definisao. Ne umemo da stanemo na loptu, usporimo, da sebe pogledamo autorefleksivno i otkrijemo šta su naši motivi, šta nas muči, a šta čini radosnima, pa kada uđemo u zajednicu s ljudima koji takođe nisu obavili taj posao, teško nam je da definišemo zajedničke pravce. Neke stavke se podrazumevaju: deljenje postelje, podizanje dece... ali – da li to čini sreću? Da li možemo dohvatiti spokojstvo, ako ne stižemo da razmislimo o sebi?

Naše „ja” je na repu svih događaja, naša sudbina biće rešavana kad rešimo sudbine bračnih partnera, dece, adaptacije stana... Zato mnogi ljudi prolaze kroz život s gorkim osećajem nezavršenosti. Porodicu, u odnosu na svet doživljavamo kao tvrđavu, ali ona može da postane kazamat ili stakleno zvono... ona nije a priori prijateljsko okruženje, nego je zapravo beg i izolacija u kojoj znamo šta nas čeka. Teško je uskladiti sisteme vrednosti koje nemamo, sa nasleđenim sistemima vrednosti, danas više ne znamo šta je porodica, nismo je redefinisali: da li je to samo dvoje ljudi koji prođu kroz život držeći se za ruke ili ga provedu u nerazumevanju – više ili manje od toga. Svako od nas mora sam iznova da je definiše.