Svemir u drugome

„Svemir, konačna granica. Ovo su putovanja Zvezdanog broda Enterprajz. Njegova petogodišnja misija: da istražuje čudne, nepoznate svetove, da traži novi život i nove civilizacije, da hrabro ide tamo gde još niko nikada nije bio.” (uvodni tekst serije Zvezdane staze).

Ne znam koliko je vas fanova serije Zvezdane staze. Svi moji bliski i dalji prijatelji znaju da ja jesam. Jedan od razloga je to što se uprkos često pojednostavljenim zapletima i raspletima likovi u ovom izmišljenom svetu budućnosti bore za veće dobro, istražuju sebe i nove načine kako da rastu, a pritom nastoje da ne ometaju postojeću civilizaciju ili osobu pored sebe.

Gde završava otadžbina?

Istorija beleži kako su u svojim pohodima istraživači često uništavali postojeće civilizacije u usponu ili na zalasku, slično kao što čovek nehotice zgazi mrava žureći do supermarketa koji samo što nije zatvoren. Tek sa daljim razvojem postali smo svesni sopstvenog (neznatnog) položaja u svemiru, i počeli smo da razmišljamo o načinima na koje istražujemo.

Zanimljivo je jedno od tvrđenja kvantne fizike, tzv. Heisenbergove relacije neodređenosti, prema kojima već samo posmatranje, odnosno merenje, utiče na ishod merenja.

Dok sam bio mali, tata me je pitao da li volim svoju otadžbinu. Odgovorio sam da volim Slavoniju, da volim Pulu i Medulin, Zagreb, Zagorje, reku Kupu i Leve Štefanke. Želeći da mi objasni šta je otadžbina, pitao sam ga kako da volim mesta na kojima nikada nisam bio, koja nikada nisam posetio.

Kako njih da zovem svojom otadžbinom? Rekao sam da ako moram da volim svoju otadžbinu, onda je moja otadžbina ta naša mala planeta jer ne razumem ko je odredio gde se završava naša otadžbina, a gde počinje tuđa.