Alhemija ukusa i mirisa

Zakasnio je na razgovor zakazan u njegovom restoranu „Zaplet“, ali mu je sve bilo oprošteno kada je otklonio sumnju da se uspavao, jer je u restoran utrčao noseći kese pune šargarepe, luka, celera, salate... od kojih će tog dana kreirati nešto ukusno, intrigantno i zabavno. Na radost svoju i svojih gostiju.

„Bio sam na pijaci s moja dva debela kuvara“, priča Vladimir Melentijević usisavajući vas u ono što govori, „i našli smo neki jadni, sitni luk od dvadeset dinara, ali znam da je odličan. Kupili smo pet kilograma i sada ćemo da pravimo supersos. Stavićemo ga u rernu i kuvaćemo ga dugo, ubićemo ga od kuvanja, zalivaćemo ga vinom i nekim drugim stvarima dok ne postane kao džem... Ne znam šta će da ispadne, ali znam da će biti ijaaaaao!“

O čemu god da priča, govori urbanim a svojim jezikom. Pridev dobar ima u njegovom jeziku i četvrti stepen poređenja: dobar, bolji, najbolji, ijaaaao! Morate da mu verujete?

Govori „kafana“ umesto „restoran“ zato što je u pojam kafane ugrađena i atmosfera. Kada je 1998. godine diplomirao „kotlove“ na Mašinskom fakultetu u Beogradu, Vlada je „već duboko bio u kafani“ jer je njegov otac Novak Melentijević bio vlasnik poznatog restorana s nacionalnom kuhinjom „Hajduk“, a pre toga, između ostalog, bio i u ekipi Titovih kuvara. „Pripremao je jela na svim mestima koja vam padnu na pamet: u vozu, na brodu, na livadi, u šumi...“

Vlada je zaključio da mora da poboljša „pakovanje“ tog restorana, pa je nekoliko godina intervenisao po njemu četkama i bojama, unosio novo posuđe, ali ga u kuhinju otac nije puštao, osim kao posmatrača. A godinama pre toga on je u sopstvenoj kuhinji počeo da istražuje ukuse, mirise i kombinacije praveći novu alhemiju rižota, gulaša i slatkiša... I želeo je svoj restoran koji će biti njegova kreacija i njegov otisak. Pronašao je na Vračaru „20. oktobar“, kafanu „na umoru“, i nakon brojnih napora i komplikacija koje se u Srbiji podrazumevaju, taj prostor postao je njegov, rekonstruisao ga je i otvorio početkom 2004. godine.